Beg od svakodnevnice u istraživanje novih visina i testiranje sopstvenih mogućnosti, koje pruža sportsko penjanje, njima je postalo svakodnevno zanimanje, način života i način da upoznaju sebe, ali i svet oko sebe.
Nenad Matić i Aleksandar Šajatović iz novosadskog Penjačkog kluba Adrenalin žive ideju da sportsko penjanje približe onima koji žele da testiraju svoje granice. Obojica iza sebe imaju nemerljivo iskustvo, nagrade i priznanja na sportskim takmičenjima, ali priznaju da je za njih pravo merilo uspeha činjenica da se sve veći broj Novosađana interesuje za bavljenje ovim sportom.
Nenad: Za razliku od većine sportskih klubova, mi malo drugačije funkcionišemo. Ovo je jedna velika porodica. Pored treninga, često organizujemo odlaske na penjanje u prirodu, pravimo palačinke u klubu, organizujemo tematske filmske projekcije, pešačenja i planinarenja, predavanja i slično. Organizujemo i oficijelna takmičenja u sportskom penjanju, a počeli smo čak i zajedno da zimujemo i odlazimo na more. Neretko je povod putovanja upravo penjanje, upoznavanje sa osobenostima penjanja na različitim tipovima stena u zemlji i inostranstvu. Ideja nam je da klub okupi osobe koje vole penjanje, ali ga doživljavaju i kao sjajan način da se opuste, razbistre misli i otkriju neke nove dimenzije svoje ličnosti.
- Šta je to što te stena nauči, a što možeš da primeniš u svakodnevnom životu?
Nenad: Da slušaš sebe i svoje instinkte. Da veruješ drugima, odnosno da je u redu da nekom ne pokloniš poverenje. Sportsko penjanje dodatno gradi poverenje jer je ovo partnerski sport, uključuje penjača i osobu koja ga osigurava. Ako prevaziđeš recimo strah od visine, za koji tvrdim da ga svako ima u većoj ili manjoj meri, na dobrom si putu. Zatim zastaneš. Ako je potrebno, popričaš malo sa sobom i ubediš sebe da ne postoji nešto što ne možeš. Onda za tebe ne postoje prepreke na bilo kom drugom životnom polju.
- Šta je osnovno što bi svako trebalo da zna o sportskom penjanju?
Aleksandar: Postoji više vrsta penjanja, mi ovde praktikujemo težinsko, brzinsko (oba su na uže) i bolder penjanje koje ne iziskuje mnogo dodatne opreme osim patika i magnezijuma. Fun facts: Patike za penjanje nisu za šetanje, tvrde su i uglavnom su za broj ili dva manje u odnosu na vaš broj obuće da bi oslonac na vrhovima prstiju bio bolji. Magnezijum spada u osnovnu opremu (ne mislim ovde na šumeće tablete, već magnezijum u prahu koji povećava trenje i smanjuje znojenje ruku).
Nenad: Svi treba da znaju da je bezbedno, zanimljivo i korisno za celo telo (i um!).
- Koje su poželjne predispozicije uspešnih sportskih penjača? Koliko je do talenta?
Nenad: Dobra volja je broj jedan. Dovoljno je da ste u proseku po pitanju visine i težine jer je cela ideja sportskog penjanja da svoju težinu nosiš na rukama (prstima, da budem konkretniji). Takođe, konzistentnost i istrajnost sjajne su osobine koje doprinose kontinuiranom napredovanju.
- A inteligencija?
Aleksandar: Ne bih mogao da kažem da je presudna. Ali ono što je bitno, pogotovo kod takmičenja, jeste da se smer što detaljnije osmotri tj. da „pročitaš smer“, da ga interpretiraš i da, čak i pre nego što kreneš, proceniš na koji način ćeš ga popeti. U principu, za svaki smer je potrebno da smisliš mini-strategiju, naravno uzimajući u obzir šta su tvoje prednosti, a šta mane. Tu veliku ulogu igra i fokusiranost i dobra koncentracija, što se vremenom stiče, kada se opustite. Početnici, bar iz mog iskustva, kada stanu pred stenu ne vide dalje od prvih par koraka, u glavama vlada velika zbrka i neizvesnost. Ali to je sve normalno i sve je stvar ponavljanja, istrajnosti, ulaska u rutinu, kao i sticanja poverenja u sebe, opremu i partnera koji te osigurava.
- Da li je u penjanju motiv putovanje do vrha ili njegovo osvajanje?
Aleksandar: Zavisi od osobe do osobe. Da li ste takmičarski nastrojeni ili ne. Ili možda svakim novim treningom želite da pobedite sebe. Penjanje je za veliki broj ljudi način života. Menja prioritete, slobodno vreme prilagođavate upravo planiranju savladavanja novih stena.
Nenad: Adrenalin je čest motiv. Neki ljudi prosto vole taj osećaj. To uglavnom bude prvi motiv. Kada se to prevaziđe, onda u fokus dolazi i uživanje u penjanju, pogotovo kada otkrijete prirodna penjališta koja su dobro uređena, sa kampovima u koje možete otići i prepustiti se prirodi. Neretko su to stene u primorju ili na jezerima čime se dodatno upotpunjuje sam doživljaj penjanja.
- Postoje li razlike u penjanju na prirodnoj u odnosu na veštačku stenu?
Aleksandar: Potpuno je drugačije. Koristiš istu opremu. Iste mišiće angažuješ, ali doživljaj je potpuno drugačiji. Na veštačkoj steni sve je pregledno, uslovi su kontrolisani. Veštačka hvatišta napravljena su po ugledu na prirodna, ona ih imitiraju, ali to nikada ne može biti isto. Smerovi se na veštačkim stenama ciljano prave, na primer kada su takmičenja u pitanju. Ne postoje dva ista smera.
Nenad: Isti je sport. Pokreti su vrlo slični, ali recimo početnicima je lakše na veštačkoj steni, a onima sa dosta iskustva je lakše na prirodnoj. Ja konkretno uvek na prirodnoj pronađem još neko gazište ili hvat, dok na veštačkoj steni nema dodatnih opcija.
- Koje su predrasude vezane za sportsko penjanje?
Aleksandar: Pre svega moram da navedem onu koja je meni najupečatljivija i koja je iz mog iskustva neosnovana, a to je da je sportsko penjanje opasan ekstremni sport. A, zapravo je izuzetno bezbedno, bezbednije od npr. fudbala ako se pridržavaš pravila. Nije kontaktni sport. Pravilo broj jedan je da i osoba koja penje i osoba koja osigurava znaju šta rade, nema improvizacije. Oprema se obavezno proverava pre penjanja, pripreme moraju da budu odrađene.
Nenad: U penjanju nema mesta žurbi – to je ono čega je nužno da se pridržavaju svi, bez obzira na iskustvo.
- Za kraj, da se vratimo na početak… Kako su izgledali vaši počeci? Kada i zašto ste se opredelili za ovaj sport?
Nenad: Kao student Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja bio sam upućen u razne sportove. Penjanjem sam počeo da se bavim ’95. godine i tada smo bili među pionirima u Srbiji. Tek desetak ljudi se bavilo ovim sportom kod nas, iako smo tada bili svetlosnim godinama udaljeni od već postavljenih standarda u sportskom penjanju u Evropi. Za nas je to bilo neka sasvim nova dimenzija sporta. Sa druge strane, baviti se penjanjem u to vreme u Srbiji bilo je zaista izazov. Nismo imali osnovnu opremu, a nismo imali ni uslove za treninge. Tek ’98. godine osnivamo PK Adrenalin, a nakon 2000. godine priča postaje ozbiljnija. Na SPENS-u smo od 2015. godine. Ovde je započela nova era penjanja u gradu, pa i u Srbiji – napravili smo (sami!) najveću veštačku stenu u zemlji u zatvorenom prostoru (a trenutno radimo na njenoj nadogradnji). Ovde organizujemo rekreativno penjanje uz instruktore, kao i obuke nakon kojih se polaznici osposobljavaju za samostalno penjanje, a radimo i sa decom uzrasta od šest godina naviše.
Aleksandar: Čim sam prvi put probao, svidelo mi se. Taj momenat na visini, adrenalin – to je za mene, tada tinejdžera, bio fenomenalan osećaj… Prvi put sam čuo za sportsko penjanje kada sam bio u Puli 2001. godine. Po povratku sa letovanja u Novom Sadu sam potražio klub i upoznao Nenada i ekipu osnivača Penjačkog kluba Adrenalin. Ostalo je istorija…
Autorka: Tamara Belajić
Foto: PK Adrenalin
