Od svih osećanja koja se u čoveku mogu javiti, strah može uništiti naš život na najviše načina. Mnogo strahova se može kriti u jednom čoveku i najčešće ni sami ne umemo da objasnimo odakle potiču i kada su nastali.
Strah od ljubavi, neuspeha, promene, javnog nastupa, smrti, prirodnih nepogoda, uspeha, nepoznatog, odbijanja, životinja, vode, visine itd. Ne nazire im se kraj i nekada ne možemo ni pretpostaviti čega se sve neko biće može plašiti. Često nam je potpuno jasno šta nas je i kad to uplašilo ili povredilo, pa nam je ostala trauma za čitav život. Ipak, dosta češće su one situacije kada ne možemo da nađemo nikakvo racionalno objašnjenje, kada je jedino što znamo da se pred nekim pojavama samo parališemo i osećamo se kao da nema izlaza.
Taj osećaj koji se javi odjednom postaje jači od svega pozitivnog, od svake rečenice koju sebi izgovorimo ne bismo li se ohrabrili, od svake nade i čini se kao da se tu naš život završava.
Nekada nas čak i glas izda, pa nemamo snage ni da vrisnemo, da pozovemo pomoć, već samo da stojimo i čekamo da prođe… kako god. Reći će nam drugi ljudi u našoj blizini da je sve to, uglavnom, iracionalno, da nema razloga za strah, da je sve u našoj glavi. Ipak, šta ako ne možemo protiv sebe? Šta ako naš strah nije jedan od onih koji se lako prevazilaze (a najčešće i nije)? Šta ako je u pitanju nešto daleko kompleksnije, što se ne može rešiti suočavanjem i čvrstom odlukom?
Upravo iz tih razloga ne bi trebalo da sudimo jedni drugima i da govorimo da li se neko plaši s razlogom ili bez njega. Koliko god nam nekada delovalo bezrazložno, svako ljudsko biće oseća ono što za njega ima smisla, ispoljava osećanja koja se odvijaju unutar njega i uopšte nije bitno da li je nama jasno zašto se kod nekoga javlja nekakav strah. On postoji i tačka.
Možda ni drugima naši postupci i reakcije nisu jasni i to je u redu. Zato, ukoliko ne možemo da pomognemo drugima da prevaziđu svoj strah, pokažimo razumevanje i ne otežavajmo im.
Sa druge strane, nekada je zaista samo pitanje naše odluke. Koliko god delovalo kao da je nemoguće suočiti se sa određenom situacijom, možda samo još uvek nismo svesni toga koliko možemo. Možda još samo nismo uvideli koliko smo jaki i koliko možemo kontrolisati sebe i svoje misli. Samo treba odlučiti!
Čvrsta rešenost najveći je pokretač za sve u životu, volja koja nas tera da istajemo u nečemu i donesemo promenu koja će za nas učiniti čuda. Nekada je suočavanje sa strahovima ono što nedostaje kako bi nam život postao lepši i lakši, ali tu odluku treba da donesemo sami.
Niko nas ne može naterati na to da pomognemo sebi, da učinimo nešto što samo mi možemo promeniti. U pitanju je trenutak u kom ćemo shvatiti šta je ono što nas koči i što nam remeti svakodnevni život, a kada čvrsto odlučimo, napravićemo preokret i zaustaviti bilo kakve prepreke na svom životnom putu.
To je još jedan razlog zašto ne treba forsirati druge i podsmevati im se jer se nečega boje. To i njima samima smeta i oni bi više od svih voleli da ta bbojazan prestane. Neki od njih će svoje strahove prevazići, neki neće i to je sve u redu. Neustrašiv čovek ne postoji, a nekada je određena doza straha i neophodna.
Zato se borimo sa svojim demonima kako znamo i umemo, a najbolje što možemo je da jedni drugima priskočimo u pomoć i da razumemo jedni druge. Osuđivanje i podsmevanje će samo pogoršati situaciju i učiniti da se neko oseća lošije nego inače.
