Iako naziv studija Pako Nao sugeriše da je nešto naopako, zapravo je sve na mestu. Ono što je naopako, iliti drugačije jeste njihov način razmišljanja koji se suprotstavlja masovnoj proizvodnji i konvencijama.
Sloboda u mišljenju i nespotana kreativnost njihove su krilatice, a upravo su ih one relativno nedavno odvele i do Ade Bojane, na kojoj su napravili skejt rampu i zid za penjanje.
Pako Nao studio čine Nebojša Resanović i Hana Piščević – par čija interesovanja se kreću od ekstremnih sportova do primenjenog dizajna i umetnosti. Animirani film za Festival svetlosti u Švedskoj, nameštaj (i njegovi delovi), dekorativni predmeti… sve to izrađuju Nebojša i Hana pod okriljem Pako Nao studija.
Upravo je to bio povod našeg razgovora, ali i motivaciji i lepoti igre.
Kako ste došli na ideju pravljenja skejt rampe i zida za penjanje na Adi Bojani?
Dolazimo na Adu Bojanu već dugi niz godina zbog kajtsurfa, kampovanja i prirode, a kako vetar ne duva često a samim tim ni kajtsurf nije svakodnevna aktivnost, zamišljali smo kako bi bilo strava napraviti nešto za skejt ili penjanje.
Oboje smo od malih nogu u ekstremnim/alternativnim sportovima i znamo koliko su važni za razvoj kako fizičke spretnosti tako i mentalne. Iako nikad pre nismo radili projekat ovakvih razmera, verovali smo i verujemo da kada praviš nešto što i tebi samom treba, stvari ispadnu najbolje. Srećom po nas, Miljan Bošković (Kiteloop) pionir je ovakvih sportova pa se naša ideja savršeno uklopila u njegov koncept.
Kako je izgledao i koliko je trajao proces pravljenja?
Oko tri meseca. Prvi dani su otišli na crtanje ideja i brejnstorm, finaliziranje, prebacivanje objekata u 3D program i pravljenje render videa. Najduži deo je bilo istraživanje materijala, ispitivanje statike i nabavka, a najdosadniji – sastavljanje budžeta i prezentacije za sponzore.
Sledeći korak okupljanje ekipe i pakovanje (prebacivanje tone alata preko granice) i pravac more. Sam park smo napravili za 20 dana što je duže nego što smo planirali ali bilo je dosta kiše koja nas je prekidala. Verovatno se nikom nije išlo kući – onda su nam se kao šlag na tortu za sam kraj našli vožnja skejta i pentranje po zidu.
Foto: Sanja Mugoša 
Foto: Sanja Mugoša 
Foto: Sanja Mugoša
Ko vam je sve pružio podršku, materijalnu, moralnu?
Miljan je prva osoba koja nam je dala priliku i prostor da se ovako zaigramo i koja je većinski sve finansirala. Svakom entuzijasti treba jedna takva osoba. Naš drugar Miloš Kesić (Kesić Woodcraft) je skejter i vrhunski majstor s kojim smo izgradili čitav park. Pored toga, finansijski nas je podržala carska IT ekipa „HOOLOOVOO”, a doskočio je i naš trener penjanja Igor (penjački centar „Sektor 44”) koji je osmislio strava rute na našem penjačkom zidu iliti slonu. Tu su naravno i svi drugari koji su dolazili i pomagali i bez kojih bi sve trajalo mnogo duže.
Kakve su reakcije korisnika?
Nismo sumnjali da će zid biti korišćen jer je penjanje dostupno svima i penjačima, a i onima koji to nikad nisu probali. To se i desilo, neko uvek visi na zidu, ali nismo bili sasvim sigurni za skejt rampu jer ona ipak zahteva odvažnost da uopšte staneš na skejt. Međutim, ljudi su totalno skapirali naš koncept igre i pokušavaju, padaju i igraju se. To nam je najvažnije.
Koliko ste vi zadovoljni celim ishodom?
Mi smo pre svega srećni, kad vidimo ljude, male i velike, kako se veru po steni ili skejt rampi, kako padaju i ustaju, to je to. To je osećaj koji smo jurili. Naravno ima i grešaka u samom procesu – to je neminovno i to je nešto na čemu se uči iz projekta u projekat.
Najvažnije nam je što smo realizacijom funkcionalnih skulptura uspeli da spojimo sport i umetnost, ono što smo mi, da oko igre okupimo klince i odrasle, sve na jednom mestu.
Koliko je bitno motivisati i druge da zastanu i uživaju u jednostavnim stvarima i igri?
To je cela suština svega što radimo, vraćanje igre u svakodnevni život kao kad smo bili mali. Rečenica kojom se vodimo je ‘Don’t think twice, don’t fall once, keep trying, keep playing!’. Igra je tu da odvuče klince od nametanja ambicioznosti modernog života, od kompjutera i telefona a odrasle da podseti da su i oni nekad bili deca.
Da li planirate kreiranje ovih konstrukcija i na drugim lokacijama?
Da, jedva čekamo da radimo ovako nešto ponovo! Ono što je trenutno najveći izazov je da i ljudi izvan ovih naših kulturnih/alternativnih krugova uvide značaj ovakvih parkova, i postanu svesni činjenice da ulaganje u infrastrukturu ne mora nužno da donosi pare, da postoje i drugi benefiti koji su često izgurani u stranu.
Upravo zato se trudimo da širimo svest o alternativnim sportovima poput skejtbordinga i penjanja. Hoćemo da obrnemo stvari, da zamenimo reči – kreativnost umesto pravila, igra umesto uspeha, pokušaji umesto talenta. To je nešto na čemu kroz sve naše projekte radimo, korak po korak.
U sklopu vašeg multidisciplinarnog studija bavite se različitim projektima. Koji vam donose najviše izazova, a koji su vam najdraži?
Najviše izazova nam donose projekti koji su novi i koje radimo po prvi put, ali to je ujedno i najzabavnije. Kada ima igre i kada pravimo nešto što ima opipljivu funkciju sve je moguće.
Najdraži projekti su nam oni gde istovremeno pravimo nešto za sebe i za druge, gde se igramo i imamo slobodu. Poput ovog parka ili poput radionica sa klincima. Kada smo napravili privremeni penjački zid ispod Brankovog mosta, jedna devojčica iz naselja u blizini nam je rekla da je došla u sedam ujutru da penje i da je tu provela čitav dan jer je odlepila na zid. Takve stvari nas najviše motivišu.
Razgovarala: Vanja Ratković
