Srpski multimedijalni umetnik Milija Belić nedavno je predstavio svoje radove na međunarodnoj izložbi INTENTION ET NON-INTENTION II u kineskom gradu Šenjang.
Izložba je u uglednoj Galeriji 1905 okupila 30 evropskih umetnika apstraktne orijentacije, a Milija Belić bio je zastupljen svojim reprezentativnim slikarskim radom iz serije „Transparence“, kao i karakterističnim skulptorskim ostvarenjem iz ciklusa „Polygonal“.
Još jedna u nizu izložbi Milije Belića bila je postavka na salonu Comparaisons (Poređenja), u okviru značajne pariske manifestacije savremene likovne umetnosti Art Capital. Izlagao je u okviru Konstruktivističke grupe, posvećene geometrijskoj apstrakciji, kojoj je i inače odan u svom radu.
Kakve utiske nosite sa ove prestižne manifestacije i da li možete da nam približite Vaše interesovanje za geometrijsku umetnost?
Svakako da je učešće na ovako prestižnoj manifestaciji izvesno priznanje za moj umetnički rad. Zadovoljan sam što sam imao priliku da izložim jedno od poslednjih ostvarenja i što je ono naišlo na pozitivan prijem. Delo je sublimacija mojih višegodišnjih istraživanja u domenu geometrijske apstrakcije, koja poslednjih decenija doživljava nesumnjivu afirmaciju.
Možda je to posledica permanentnog racionalizovanja savremenog društva koje se ogleda u sveprisutnoj dominaciji visokih tehnologija i digitalizovane stvarnosti. Ako se može reći da je geometrija izraz racionalnosti sveta, onda je geometrijska umetnost, koja danas nosi nazive konkretna, ne-objektivna, konstruktivistička ili kinetička umetnost, na izvestan način, odraz ovakvih opštih tendencija u doba numeričke ere.
Kao teoretičar umetnosti, objavili ste knjige eseja od kojih su brojni autopoetički i u kojima se, između ostalog, bavite umetničkim vezama između Srbije i Francuske, odnosno Beograda i Pariza. Pored Vas, u Francuskoj su se istakli i Dado Đurić i Vladimir Veličković, što govori u prilog tome da postoji određena konekcija između naših prostora i Francuske. Na koji način je život i rad u Parizu uticao na Vaše shvatanje umetnosti, a šta je ono što nosite iz Srbije, a što je odredilo Vaš budući profesionalni put?
Migracije naših umetnika ka Parizu traju više od jednog veka. Ako su za naše umetnike najpre bili interesantni Beč i Minhen, od kraja devetnaestog veka, paralelno sa impresionističkom revolucijom, Pariz preuzima primat i srpski umetnici počinju da gravitiraju, sve do danas, ka francuskoj prestonici. Brojni umetnici koji su boravili u Parizu a potom se vraćali u Srbiju, donosili su u domovinu sveže ideje iz svetske metropole umetnosti i tako doprinosili nastanku i razvoju modernih pokreta u zemlji.
Moj odlazak u Pariz bio je potpomognut stipendijom francuske vlade namenjenoj specijalističkim studijama, što je tih osamdesetih bila ustaljena praksa u međudržavnoj razmeni studenata. Naravno da mi je odlazak u Pariz, neposredno posle studija na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti, mnogo značio, pre svega u profesionalnom smislu. U Parizu, ceo svet vam je na dlanu. U velikoj sredini lakše spoznate ko ste i šta ste. Ona vam izoštri vizuru, proširi vidike. Da ne govorimo o izuzetnom kulturnom nasleđu, muzejima, galerijama, salonima, velikim izložbama, bibliotekama.
Iako sam svoj teorijski rad započeo u Srbiji, paralelno sa slikarstvom, a kasnije i sa skulpturom i multimedijalnim projektima, on je tek u Parizu dobio svoju pravu valorizaciju tokom doktorskih studija na Sorboni, i zatim objavljivanjem moje doktorske teze kod uglednog pariskog izdavača L’Harmattan-a. Danas se ova knjiga (Apologie du rythme) može naći u većini značajnih svetskih biblioteka i to je za mene možda i najveća satisfakcija, posle dvadesetogodišnjeg angažmana na knjizi – mogućnost da sa drugima podelim iskustva, otkrića i saznanja do kojih sam došao tokom svojih višegodišnjih istraživanja.
Knjiga, pluridisciplinarnog karaktera, koja je na izvestan način i moje „vjeruju“ i jedna vrsta umetničkog manifesta, prevedena je i na srpski i objavljena u izdanju beogradskog Studentskog kulturnog centra pod nazivom Meta Art.
Vaša dela su u kolekcijama važnih domaćih i svetskih institucija, u galerijama, muzejima i bibliotekama Japana, Francuske i Srbije. Šta Vi izdvajate kao najveći uspeh u profesionalnom smislu?
Možda činjenicu da sam svih ovih godina opstao na putu umetnosti i da nisam prestao da verujem da je umetnost najpotpuniji izraz ljudske duhovnosti, da ima moć, ako ne da promeni svet, onda bar da ga učini boljim i plemenitijim. Još je u staroj Grčkoj lepo identifikovano sa dobrim i istinitim, odnosno, činilo je sa njima nerazdvojivo trojstvo. Dakle, još od Antike umetnosti su pridavane najviše moralne vrednosti.
U svojim knjigama dosta ste govorili o modernoj umetnosti i o spoju nauke i umetnosti. Kako gledate na savremeni napredak tehnologije i nauke i njihov uticaj na umetnost?
Sve je tanja granica između nauke i umetnosti. Kao što je moguće govoriti o lepoti broja i matematike, moguće je utvrditi naučne osnove estetskih procesa. Dakle, osećanje lepog ima svoje egzaktno objašnjenje. Još je Lajbnic tvrdio da je muzika zapravo nesvesna matematika. Čitav Bahov zvučni univerzum sazdan je na matematičkim premisama. Slično je i u likovnim umetnostima. Kao što se sklad proporcija može brojčano objasniti, na primer u slučaju zlatnog preseka, sklad boja moguće je objasniti harmoničnim odnosom elektromagnetnih frekfencija same svetlosti, koje takođe imaju svoj numerički izraz.
Čak i fenomeni kao što su elektricitet, magnetizam ili gravitacija dobijaju danas svoju estetsku dimenziju u delima savremenih umetnika, koja ne retko podrazumevaju sinestezičke projekte, laserske instalacije, holograme ili elektronske medije. Fenomeni koji su do nedavno bili predmet isključivo naučnih opservacija i analiza postaju sada predmet estetske kontemplacije.
Danas je potpuno legitimno govoriti o estetici virtuelnog. Približavanje nauke i umetnosti, objektivnog i subjektivnog, racionalnog i senzibilnog, dozvoljava nam tako da govorimo o pojmu integralne umetnosti. Interesantno je da je u ovom momentu u pariskoj Filharmoniji upriličena izložba-omaž Janisu Xenakisu povodom stogodišnjice od rođenja, kompozitoru, arhitekti, vizuelnom umetniku i matematičaru, avangardnom umetniku koji je na najbolji način umeo da spoji različite duhovne discipline u jedinstveno umetničko delo, imajući uvek u osnovi identične matematičke strukture.
Xenakis je, na izvestan način, matematiku materijalizovao, učinio je u isti mah zvučnom i vidljivom, aktuelizujući na svoj način drevni mit o Amfionu, koji je, prema legendi, zvucima svoje čarobne lire sagradio zidove Tebe. Uostalom, jedan od najznačajnijih pariskih salona posvećen isključivo apstraktnoj umetnosti, Réalités Nouvelles, već godinama unazad, u okviru sekcije pod nazivom „Umetnost i nauka“, izlaže dela koja su upravo na granici između ove dve discipline.
Umetnost odavno nije shvaćena kao podražavanje stvarnosti, ali bi se moglo reći da predstavlja odgovor na ono što nas okružuje. Tako je i geometrijska apstrakcija pokušala da uvede neki red u nemirno doba kada je nastajala. S tim u vezi, osim digitalizovanja i virtuelnih doživljaja, šta je to novo što nam donosi umetnost u 21. veku i gde je ona pozicionirana danas?
Umetnost nije podražavanje stvarnosti, ona je pre tumačenje stvarnosti. Može se reći i da je kreator same stvarnosti. Još je Bauhaus izbrisao granicu između života i umetnosti pokušavši da umetnost utka u sve segmente društvenog života i da likovnim vrednostima prida univerzalno značenje. Drugim rečima, mi živimo u stvarnosti koju sami kreiramo, bilo realnoj, bilo virtuelnoj.
Umetnost, koja je bazirana pre svega na senzibilnom, osećajnom i intuitivnom, podrazumeva danas i visoko razvijenu svest o suštini estetskog fenomena u svoj svojoj kompleksnosti. Možda je upravo ova samosvest najveća tekovina umetnosti dvadesetprvog veka. Geometrijska apstrakcija, zasnovana na neoplatonskim idejama o matematičkim korenima celokupnog kosmičkog ustrojstva, pa samim tim i suštine estetskog fenomena, samo je jedan od segmenata ove multiple stvarnosti koju nam nudi savremena umetnost.
Ko su Vaši najveći uzori u slikanju i pisanju?
Davno sam prevazišao potrebu za uzorima. Ali kada se osvrnem na godine sazrevanja i umetničkog formiranja, sećam se mladalačke fascinacije delom Leonarda da Vinčija, pre svega univerzalističkim duhom prisutnim u njegovim likovnim ostvarenjima. Leonardovo delo, zaodenuto uzvišenom gracioznošću i nepresušnom potrebom za saznanjem, balansira na tananoj granici između nauke i umetnosti, između objektivne spoznaje i estetske kontemplacije.
Stoga nije čudno da je upravo Leonardo da Vinči bio tema mog maturskog rada kao prvog koraka na putu ka profesionalnom opredeljenju. U isto vreme sam nalazio duhovnu potporu u spisima Hesea i Ničea, kao i kod antičkih filozofa Pitagore i Platona. Bliski su mi bili i pesnici Rabindranat Tagore i Vasko Popa. Ali pre bih govorio o izvesnim duhovnim parametrima u okviru kojih sam mogao da se situiram nego o modelima na koje je trebalo da se ugledam. Uzor, ma koliko dobar, pretpostavlja određeni obrazac, okvir, time i izvesno ograničenje, a prvi postulat kreativnosti je upravo neograničena sloboda.
Tako je i kasnija orijentacija ka geometrijskoj apstrakciji došla kao spontano prepoznavanje pripadnosti određenoj umetničkoj familiji (Kle, Mondrijan, Maljevič, Vazareli, itd).
Da li prepoznajete potencijal današnje umetničke scene u Srbiji i koje su njene vrline i nedostaci?
Srbija je oduvek imala talentovanih umetnika. Posebno verujem u mladu generaciju koja bez kompleksa prihvata tekovine savremene umetnosti i dobro je obaveštena o svemu što se dešava na globalnom nivou. Ako ima nešto što sam naučio tokom boravka u Parizu družeći se sa umetnicima svih nacionalnosti, a što bih mogao da preporučim srpskim umetnicima, onda bi to moglo da se sažme u samo jednu reč: solidarnost.
Autor: Original
Foto: Privatna arhiva
