„Knjige su pre svega kulturno nasleđe, a zatim i porodično – ako smo imali sreće da su nam u nasleđe ostavljane biblioteke. Naravno da ćemo iskoristiti pogodnosti digitalnog doba i u kofer za odmor spakovati jedan tanani tablet ili kindl i u njemu sto ili više naslova, to je sasvim u redu ako na knjigu gledamo jedino kroz ovaj trenutak. Međutim, neminovno je zapitati se – šta ćemo mi ostaviti svojim potomcima?”, kaže Jelena Stevanović, vlasnica i urednica Dibidus izdavaštva dok pričamo o budućnosti izdavaštva i štampane reči.
Sajam knjiga se nije održao prošle godine. Sve je prešlo na onlajn. Popust na klik i knjige na dostavu. Kako se snalaze izdavači i kako možemo da održimo print u digitalnom svetu pitala sam Jelenu Stevanović, jer je Dibidus na poseban način udružio dizajn, umetnost i književnost.
„Čini mi se da je u ljudsku prirodu utkana jedna potreba koju ne može ništa promeniti pa ni digitalizacija, a to je potreba za posedovanjem. Nažalost, svedoci smo preteranog konzumerizma i njegovih loših efekata kako na čoveka tako i na prirodu, što nas je dovelo do toga da se zapitamo: treba li nam zaista sve što posedujemo i za čim žudimo?
Mislim da tom trendu treba ozbiljno stati na put, počevši od menjanja sopstvenih navika pa do globalne promene svesti o potrebi posedovanja. Međutim, kada se radi o potrebi za knjigama u štampanoj formi, ne govorimo o potrebi za posedovanjem predmeta jer su u pitanju mnogo veće vrednosti. Knjige ostaju iza nas.
’Prvi korak u likvidaciji naroda’, rekao je Hubl, ’je brisanje njegovog sećanja. Uništite njegove knjige, njegovu kulturu, istoriju. Neka onda neko napiše nove knjige, stvori novu kulturu i izmisli novu istoriju. Uskoro će nacija početi zaboravljati što je i što je bila. Svet oko njih zaboraviće još brže’, reči su Milana Kundere u knjizi Knjiga o smehu i zaboravljanju.
Ako znamo da se istorija najvećim delom oslanja na pisane istorijske izvore, onda je nekako nezamislivo da knjiga može nestati ili preuzeti digitalni oblik koji je vrlo krhak i tako lako manipulativan, i vrlo lako uništiv. Da, knjige mogu biti spaljene, što je činjeno mnogo puta kroz vekove, ali teško da sve knjige mogu biti obrisane jednim klikom na ‘delete’. Od velikog je značaja da država ulaže u javne biblioteke, pogotovo u manjim mestima jer nažalost čak i danas ima ljudi koji ne mogu da priušte knjigu, iako su cene knjiga kod nas zaista pristupačne.”
Koliko je dizajn važan u izdavaštvu?
Ovo je doba procvata dizajna u svim industrijama pa tako i u izdavaštvu. Dizajn je važan ako ste esteta, što ja jesam. Jednom je jedan divan čovek rekao: „Ja verujem da je lepo lepše od ružnog” i to je najtačnija definicija mog odnosa prema dizajnu.
Dibidus sarađuje sa umetnicima na mnogo načina – između ostalog, na dizajnu korica i za sada se niko nije žalio što su nam korice toliko lepe. Naravno da između korica mora biti štivo za koje kada pročitate nećete pomisliti ’spolja gladac, a unutra jadac’, već upravo kontra.
Dizajn nam omogućava da se istaknemo, da budemo prepoznatljivi i da iskažemo svoj senzibilitet, a onda to prepoznaju nama slični; rekla bih da je to najlepša posledica dizajna – to prepoznavanje duša.
Kako se umetnost snalazi u doba digitalizacije?
Digitalizacija je umetnicima donela mnogo novih mogućnosti za prezentovanje umetnosti; uzmimo za primer autorku naše knjige „Faceless”, Koko Davez, koju su veliki svetski brendovi angažovali videvši njene radove na društvenoj mreži, što joj je omogućilo da se vrati slikarstvu odakle su projekti krenuli nezaustavljivo da se nižu da bi rezultirali sjajnom izložbom i još boljom knjigom… A tek je na početku karijere.
Njen put bi možda bio jednako uspešan i bez mogućnosti koje pružaju digitalni mediji, ali daleko sporiji. Digitalizacija je pomogla umetnosti da stigne svuda, da bude viđena i otkrivena čak i od onih koji za njom možda nisu tragali.
Mnogi ljudi nemaju mogućnost da obiđu Luvr ili da pogledaju predstavu Cirque du Soleil, najčuvenijeg svetskog cirkusa, ali im je digitalno doba omogućilo da to učine onlajn za vreme kovid pandemije, što je neosporno benefit vremena u kojem živimo.
Samo se nadam da kada prođe ovaj period nužne socijalne distanciranosti, ljudi neće zaboraviti da su im upravo umetnost i umetnici ulepšavali svakodnevicu i činili svet podnošljivijim mestom za život.
Kako je to biti preduzetnica u Srbiji?
Biti preduzetnica u Srbiji danas je sigurno lakše nego u prošlosti jer se poslednjih godina više ulaže u osnaživanje ženskog preduzetništva, ali svakako da bi na tom polju trebalo da bude još više podrške i pomoći od strane države. Jedno od važnih pitanja koja nisu rešena jeste trudničko i porodiljsko odsustvo za preduzetnice.
Ako je državi važno da podigne natalitet, a znamo da jeste, onda ona mora naći rešenje za preduzetnice koje žele da se ostvare i kao majke. Drugo važno pitanje je zapošljavanje novih kadrova. Porez i doprinosi iznose više od polovine plate zaposlenog, a takvom postavkom država nužno snižava platu zaposlenima ili, češće, firma, barem u prvih pet godina, posluje sa jednim zaposlenim, što dalje povlači sporije napredovanje i druge poteškoće.
U prvih pet godina poslovanja ulaganja u biznis su daleko veća od prihoda, što nas dovodi do činjenice da preduzetnici mogu biti samo oni koji mogu samostalno da finansiraju sopstveni biznis, a to već ukazuje da mlad čovek teško da može da se upusti u preduzetništvo.
Bez obzira na sve teškoće sa kojima se kao preduzetnice susrećemo, postoje mnoge prednosti zbog kojih bih uvek izabrala samostalni biznis. Jedna od prednosti, što me posebno raduje, jeste međusobno povezivanje i osnaživanje preduzetnica. Česti su zajednički projekti, pogotovo u kreativnim industrijama, koji neretko rezultiraju inovacijama, neretko i divnim prijateljstvima.
Šta je potrebno mladim generacijama?
Mladima su potrebni kvalitetni uzori pre svega, izvesna budućnost ili bar nada o istoj i usmerenje ka pravim, večnim vrednostima. Kultura je dugi niz godina gurana u zapećak kako bi se ostavio prostor njenom opozitu, a iz toga se malo šta dobrog može očekivati. Naš zadatak je da se izborimo da ništavilu otmemo prostor i ponovo počnemo pionirski da sadimo kulturu, a u taj proces je veoma važno uključiti baš njih – mlade.
Tekst: Jasmina Stojanović
Foto: Dalibor Danilović
