Možda još uvek zvuči neverovatno, ali nakon godina i godina lutanja u svetu filma, domaća kinematografija konačno je dočekala svojih blistavih pet minuta
Druga polovina minule godine dokazala je da domaća publika i dalje ipak najviše voli filmove na maternjem jeziku, samo što još više voli da ih gleda kada oni pružaju visok kvalitet, barem iole blizu svetskih standarda.
Bioskopima su ponovo zagospodarili naslovi proizvodeni prevashodno u Srbiji – akciona drama Južni vetar Miloša Avramovića, koja nas je uverila da je i ovde moguće snimiti film žestokih scena i brzog ritma; istorijski Kralj Petar Prvi Petra Ristovskog, koji nas je odveo vrlo uverljivo u epohu, ispričavši na gotovo holivudskom nivou tako moćnu priču koja kao da je čekala pravi momenat za realizaciju; do samog početka ove kalendarske godine, kada nas je kao gotovo nikada dosad (otkad Srbija ima samostalnu kinematografiju) zasmejala do suza jedna urnebesna komedija kao što je Taksi bluz Miroslava Stamatova. Dakle, sve može i sve je moguće. Samo je bilo potrebno vreme da neke stvari sazru, ali i da neki novi ljudi dobiju šansu da rade. Zahvalnost tome umnogome pripada Filmskom centru Srbije, koji sada godišnje raspisuje na desetine konkursa za filmsko stvaralaštvo u različitim oblastima (igrani, kratki igrani, animirani, dokumentarni film, te eksperimentalni i video-art, a zatim i za razvoj projekata, scenarija itd.), čime se stvaraoci podstiču na veći rad, ali samim tim i na izraženiju međusobnu kompeticiju. Tako se stvara filmska scena koja u ovom trenutku pretenduje na proširenje, što je takođe ove godine vidljivije no ranije zahvaljujući i činjenici da Srbija kao manjinski producent učestvuje u ostvarenjima koja se snimaju u mnogo razvijenijim zemljama Evrope. Srebrni medved za režiju na minulom Berlinskom filmskom festivalu za nemačko-srpski film Bio sam kod kuće, ali… Angele Šanelec samo je dokaz u prilog tome.
Ovo ostvarenje videće i publika predstojećeg Festa. I upravo će najvoljeniji beogradski filmski festival staviti domaći film na novi test jer će tom prilikom biti prikazano čak nekoliko novih, premijernih ostvarenja.
Najpre Šavovi. Već po prvoj projekciji na minulom Berlinalu, svima je bilo jasno da je naša zemlja isporučila jedan od najautentičnijih filmova poslednjih godina, ako ne i najbolji u žanru porodične i psihološke drame. Film Miroslava – Miše Terzića govori jednu potresnu priču o otetim bebama. Njegova junakinja je žena šnajderka, čija se porodica niže srednje klase raspada usled njenog neodustajanja od vere da je njen sin, za kojeg joj je rečeno da je umro na porođaju, zapravo i dalje živ. Ona ga traži uporno osamnaest godina, sve dok jednog dana ne dođe do dokaza da je svih tih godina bila zapravo u pravu… Sa Šavovima srpski film je dobio konačno jedan veliki ženski lik, tako redak u recentnoj srpskoj kinematografiji. Snežana Bogdanović, glumica čijim je odlaskom s javne scene još početkom devedesetih godina ovdašnja kinematografija i te kako mnogo izgubila, sada superiorno igra ženu koja urušava kako sopstveni život tako i život ostatka svoje porodice zbog vlastitog uverenja da joj je dete tamo negde još živo. Takvom liku Bogdanovićeva daje širinu junakinja iz antičkih tragedija, jer njena žena borac ne odustaje ni kada postaje svesna svih mogućih posledica, koje, logično, ovako koncipiranu priču vode ka katarzičnom kraju.
Ključno pitanje koje postavljaju Šavovi jeste zbog čega te strašne priče o nestalim bebama nemaju epilog ni do dana današnjeg, naročito u pravnim okvirima. Da bi ušli u psihu porodice razorene takvim saznanjem, autori filma iščitali su, kako kažu, na hiljade ispovesti i konačno progovorili u ime 500 porodica u Srbiji koje se s tim problemom susreću u stvarnosti. Nesumnjivo, Šavovi će obeležiti i ovogodišnji Fest.
Proslavljeni filmski stvaralac Goran Marković dolazi ovog puta sa njemu poznatim tekstom. Komad Delirijum tremens godinama je s uspehom igran u Beogradskom dramskom pozorištu, a sada je sa scene prešao na filmsko platno. Komad je tretirao problem savremenog čoveka u potrazi za identitetom. Kako u predstavi, tako i u filmu priča prati poznatog glumca koji se iznenada razboli i u bolnici, uz pomoć psihodrame, počinje da se preispituje… Pišući komad, Marković je na zanimljiv način izjednačio glumu i bolest. Pošavši od premise da su njih dve suštinski isprepletane i da među njima postoji i duhovna i fizička veza, neka vrsta jedinstva, uspeo je da ispriča crnu komediju punu gorčine i saosećanja. Nesumnjivo je taj osećaj preneo i na film, posebno što je za tumača glavne uloge postavio Tihomira Stanića, koji takvim graničnim likovima uvek ponudi dodatnu vrednost.
Adaptacije poznatih literarnih dela u mnogo čemu su retkost u srpskoj kinematografiji, a posebno kada su u pitanju dela gabaritnih pisaca kakav je David Albahari, čiji bi romani dosad u nekim bogatijim kinematografijama sasvim sigurno imali više filmovanih verzija. Ovog puta filmadžije su se odlučile za ekranizaciju romana Pijavice. Priča o Petru Miriću čiji sopstveni stavovi stvaraju konflikte sa vodećim političkim režimom u vreme velike društvene i političke krize, a bliski susret sa Državnom bezbednosnom službom pretvara njegov život u paranoju i uvodi ga u potragu za istinom – čini se kao stvorena za veliko platno. Literarne adaptacije prihvatio se i Dragan Marinković, čiji su filmovi Bumerang, Diši duboko i Vizantijsko plavo, između ostalih, već bili prihvaćeni i od publike i od kritike, dok su glavne uloge poverene Lazaru Ristovskom i Nikoli Đuričku…
Sledeći film neobičnog naslova Psi umiru sami predstaviće publici jednog posve novog filmskog autora Nikolu Petrovića. Trejler za film obećava uzbudljiv triler gotovo nordijskog stila. Glavni lik Viktor je bivši programer koji napušta haotični život prestonice i vraća se u porodičnu kuću na Tari. Društvo mu pravi njegov najbolji prijatelj, pas Ares. Neplanirano, Viktor u svoju kuću prima Milicu, koja je privremeno došla da istražuje ekološke probleme Tare. Ubrzo saznajemo da je šef firme za koju je Viktor godinama radio ubijen! U priču ulazi inspektor koji pokušava da reši ovo ubistvo kao poslednji slučaj u svojoj karijeri, što postaje njegov najteži i najveći izazov, i lični i poslovni… Veliki zalogaj za debitantna, no iznenađenja su uvek moguća.
O filmu Reži Koste Đorđevića zasad se malo zna, no sasvim sigurno u pitanju je priča koja se tematski i stilski naslanja na slične mladalačke filmove, poput Klipa Maje Miloš, recimo. Jer i ovoga puta u fokusu je jedna tinejdžerka čiji život polako prerasta u noćnu moru sa ožiljcima za ceo život. A Saša Radojević, rodonačelnik garažnog filma kao stila i žanra u novoj srpskoj kinematografiji, nastavlja u svom maniru, donoseći ostvarenje Aleksandra, u kome su naslovna junakinja i njena majka Draginja zaljubljene u istog čoveka. Svaka na svoj način, one pokušavaju da se kroz tu romansu iskobeljaju iz rutine, usamljenosti, sivila, slabosti. Aleksandra želi da pronađe svoj identitet, a Draginji je očito lakše da kontroliše i vodi mali porodični posao nego emotivni život, pa i odnos s kćerkom.
I konačno – Makavejev. Biće to još jedan tužan oproštaj od dvoje velikana kao što su Dušan Makavejev i Milena Dravić, koji nisu dočekali dokumentarni film Gorana Radovanovića Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali, u kome se istražuje pozicija umetnika u socijalističkoj Jugoslaviji i usredsređuje se na političku i društvenu klimu u kojoj je sa javnih govornica i pod pokroviteljstvom Komunističke partije osuđivan jedan film kao što je Misterije organizma, našeg proslavljenog reditelja sa našom proslavljenom filmskom divom. Film se zasniva na novootkrivenim snimcima koji poziciju umetnika u jednom sistemu čine još dramatičnijom. Ovaj naslov je u startu, sasvim sigurno, jedan od najočekivanijih filmova ovogodišnjeg Festa.
Ako svemu ovome dodamo i nekoliko kratkometražnih naslova, među kojima su i film Strano telo Dušana Zorića, koji nas je predstavljao u Veneciji prošle godine, ili još jedna zombi komedija Mališan Danila Bećkovića po scenariju Dimitrija Vojnova, čini se da su mračni dani srpske kinematografije sada deo neke ne tako davne prošlosti. Samo da taj privid ne bude trenutan.
Autor: Dragan Jovićević
Foto: Promo
