Jedan od najvećih srpskih reditelja, Dušan Makavejev, preminuo je juče u Beogradu, u 87. godini.
Rođen 13. oktobra 1932. u Beogradu, od roditelja Sergijea Makavejeva i Jelke (rođene Bojkić) Makavejev, prve diplomirane veterinarke u Jugoslaviji.
Diplomirao je psihologiju na Filiozofskom fakultetu u Beogradu i bio je jedan od osnivača filmskog crnog talasa, filmova kojima je kritikovao trulo društvo, kako komunističko, tako i kapitalističko: “Parada” (1962), “Čovek nije tica”, “Ljubavni slučaj illi tragedija službenice PTT” (1967), “Nevinost bez zaštite” (1968), “Nedostaje mi Sonja Heni” (1972), “Sweet Movie” (1973), “Gorila se kupa u podne” (1993)…
Bio je urednik mnogih listova: Student (časopis), Književne novine i Danas.
Imao je zapaženu ulogu u studentskim demonstracijama 1968.
Dobitnik je velikog broja domaćih i stranih nagrada: Oktobarska nagrada Beograda, Srebrni medved u Berlinu, Srebrna arena u Puli, Luis Bunjuel u Kanu, Srebrni Hjugo u Čikagu, Zlatno doba Belgijske kraljevske kinoteke, „Filmska legenda” koju dodeljuje Festival filmova jugoistočne Evrope sa sedištem u Parizu. U septembru prošle godine promovisan je u počasnog doktora na Rektoratu umetnosti u Beogradu, zajedno sa Miodragom Tabačkim, piše Blic.
U intervjuu koji je 2012. dao za Večernje Novosti, pričajući o tome zašto danas više ne postoji leva, humana ideja sveta, Makavejev je rekao:
– Ona negde lebdi tu, ali se verovatno krije. Leva ideja ne može da ne postoji, ona samo nije u upotrebi. U upotrebi je gramzivost. Još uvek se, globalno, krade velika lova, i zato je narod sve siromašniji. To je ta sezona lopova, ili veštih ljudi, od kojih će neki, verovatno, napraviti i neka čuda, a to troši pare. Ali ne možemo nekome da kažemo hrani ljude, nemoj da praviš most, jer preko reke mora da se prelazi. Ipak, neko bi morao da shvati kako se hrani narod i kako se brine o narodu. A naša tradicija je takva da se ovde nikada nije marilo za život, nego za smrt. Osnovno je zaposliti narod, a to nije moje tema. Ja spadam u oblast zabave.
Foto: Profimedia
