Serija Crna svadba približava se finalu, a u iščekivanju konačnog obračuna glavnih junaka s “katabazom” i atmosferi naraslog interesovanja za vlaški kult mrtvih, možda nije loše prethodno raščistiti neke stvari – šta je zapravo istina u ovoj seriji kod glavnih motiva koji su “uzburkali duhove”?
Katabaza
Reč koja je najjače odjeknula iz serije jeste “katabaza”, koja zapravo i nema veze s Vlasima i njihovom kulturom. Na Vikipediji je definisana kao “silazak u podzemlje”, a poreklo reči je iz starogrčkog (κατάβασις, od κατὰ – “dole” i βαίνω – “ići”). Taj termin nije nov, vekovima se već pojavljuje u poeziji, psihologiji, mitologiji i različitim religijama širom sveta, uključujući hrišćanstvo. Označava kretanje nadole, pad, spuštanje, sunovrat, potonuće, silazak, propadanje… U seriji najavljuje pobedu demonskih sila na Zemlji.
Inspirisano istinitim događajem
Serija jeste inspirisana istinitim događajem, masakrom u Jabukovcu koji se dogodio 2007. godine. Meštanin Nikola Radosavljević je tog dana pretukao suprugu Jelenu, potom pokušao da se ubije tako što je skočio u bunar (ali ga je komšija spasao), a onda uzeo lovačku pušku i krenuo u sumanuti pohod u kojem je pucao na više od desetoro ljudi. Radosavljević je na kraju upao u taštinu kuću i ubio je, urlajući da mu je “stara veštica za sve kriva”, a uhapšen je sutradan, na seoskom groblju. Proglašen je neuračunljivim nakon što su veštaci konstatovali da boluje od trajne duševne bolesti.
“Ta tragedija koja se dogodila 2007. godine je bila inicijalna inspiracija za seriju. Taj čovek koji je počinio to strašno delo je pričao da je omađijan vlaškom magijom, i to opet govori o vremenu u kome živimo – tragedije su nam očigledno zanimljive, i kao publici i kao tvorcima”, otkrio je reditelj i tvorac ove serije Nemanja Ćipranić.
Rajska sveća
Rajska sveća se “plete” u samoj špici serije, a videli smo i da su odmah nakon masakra sveće bile postavljene u ruke pokojnika. Rajska sveća jeste bitan momenat posmrtnih običaja kod Vlaha, prisutan i danas, one se izrađuju posebnom tehnikom i svaka je drugačija – ali značaj je isti.
“Umiranje u dubokoj starosti, na sopstvenoj postelji, u krugu potomaka obezbeđenih imetkom i, što je najvažnije, sa svećom u ruci, smatraju Vlasi prirodnim krajem ovozemaljskog života svakog čoveka”, piše etnolog Aleksandar Repedžić. Međutim, nema svako takav završetak, smrt može nastupiti bilo kad i bilo gde.
“Upokojeni, koji je izdahnuo bez ikakvog svetlila, na “onom svetu” – mračnom, hladnom i bezvodnom – izdvojen je od ostalih; on je sam, luta izgubljen po mraku, po gustoj magli, po neprozirnoj tami; smrzava se i zlopati po ledenom mrazu, neprestano mučen velikom glađu i bez kapi vode kojom bi gasio nesnosnu žeđ! Ovakav užasan položaj traje sve dok pokojnik ne dobije naknadno svetlo, najčešće u obliku posebne sveće, koja, zbog svoje naročite izrade i opreme, ima snagu da pređe granice između dva sveta, da dopre do njega i da ga “izvede na svetlo”, odnosno da mu prekine muke paklene i da ga “prevede u raj”, gde će on potom večno da boravi u blaženstvu i miru.”
Šta je Crna svadba
U vlaškoj kulturi zaista postoji i bar do kraja 20. veka se praktikovao običaj crne svadbe. Verovanje je da kad neko ode na onaj svet, živi moraju da mu obezbede sve što mu je potrebno, jer on tamo nastavlja život, sa svojim precima. Svi pogrebni običaji kod Vlaha su usmereni ka tome da preminulom olakšaju prelazak na onaj svet, kao i večni boravak u raju. Za to služe i rajska sveća, i pomane (daće) za pokojnike, i izlivanje vode za mrtve, ali i otkopavanje pokojnika “da ga još jednom ogreje sunce” i „crna svadba”, koji bi se u savremenom svetu smatrali prilično mračnim, morbidnim čak.
Crna svadba priređuje se osobi koja je preminula mlada, kako bi na onom svetu našla saputnika.
Repedžić se dobro seća svog prvog terenskog rada, koji je bio upravo raskidanje crne svadbe. Tragedija se desila 2003. godine, kada je nastradao mladić iz Ranovca, a nakon što je njegova baka sanjala da je on našao ženu na onom svetu i zaključila da on mora da bude oženjen i na ovom svetu kako bi mogao tamo da nastavi život sa njom, priređena je crna svadba. Devojka sa kojom je bio u vezi u trenutku kada je poginuo nije htela da prihvati tu obavezu, već to je učinila njegova najbolja drugarica – u narednih godinu dana ona je bila “udata” za pokojnika, nije smela da se zaljubi, da ima dečka, seksualne odnose… Nakon godinu dana, taj “brak” se raskida i ona može da nastavi normalan život.
“Povorka i kićeni „svatovi“ krenulina su ka centru sela i odatle ka groblju. U povorci su bili barjaktar, mlada, muzičari “svatovi”, mnogobrojna rodbina, prijatelji i mi terenski radnici koji smo došli da zabeležimo običaj. Bilo je isto kao i na svakoj svadbi samo što se umesto povika i smeha mogao čuti samo plač i naricanje. Stigli smo do groblja, barjaktar je tada položio barjak na spomenik i zatim ga je polomio i tu ostavio, nakon namenjivanja, vratili smo se kući. Nastavilo se sa pripremanjem pomane i namenjivanjem hrane za pokoj duše stradalom. Kada se sa tim završilo začuo se zvuk trube još jednom i započela je dobro poznata melodija vlaške četvorke, ustali su svi sa stola i počeli da igraju, baka stradalg držala je u ruci kandilo i okadila kolo tri puta, kolo je trajalo dugo a kada su muzičari prestali da sviraju baka je rekla da je crna svadba raskinuta, i u tom trenutku svi su prestali da igraju i vratili su se za sto”, piše Repedžić.
Egzorcizam u Srbiji
Mnogo je holivudskih filmova snimljeno o isterivanju đavola iz ljudi, pa ipak, malo se priča o tome u kontekstu pravoslavne crkve. Serija “Crna svadba” je podsetila i na tu praksu.
Sveštenik Ivan Vinkov je u knjizi „Opsjednutost i egzorcizam“ govorio o svojim egzorcističkim iskustvima, a u razgovoru za Newsweek, rekao je kako je tokom službovanja u Srbiji vršio godišnje oko 100 egzorcističkih obreda.
„Da joj je ćerka opsednuta đavlom, majka je zaključila tek nakon neuspešnih poseta psihijatrima i vračarama. Molitve za oslobađanje od zlog demonskog uticaja, u okviru njihove pravoslavne crkve, samo su nakratko smirivale devojku. Egzorcistički obred bio je poslednji pokušaj da se opsednuta iščupa iz kandži zla. Upustio sam se u bitku s demonom. Tokom samog obreda devojka je povraćala, plakala, urlala, režala… Muškim glasom histerično je vrištala: „Mrzim ga!“ Tresla se, potom nečujno mrmljala, pa opet režala… Demon je postajao sve agresivniji, pa sam sveca zamolio da ga svom snagom ošamari. Posle tog šamara devojčina glava naglo se zatresla u stranu. Đavo je počeo da vrišti, a posednuta devojka je tokom njegovog urlanja skakala po krevetu, cepala odeću…Već na izmaku snaga, okupan znojem, nekako uspeh da joj glavu pritisnem nadole. Demon je režeći napustio njeno telo“, naveo je Vinkov.
