Ne samo da nam je vreme “iskočilo iz zgloba”, što bi rekao omiljeni Šekspir, nego se iznova suočavamo sa istom dilemom – biti ili ne biti (uplašen), danas kada je svet polarizovan između odluke da svesno živi u selektivnom “neznanju” (mislim na onaj deo prosvećene populacije koji dobro razlikuje informaciju od dezinformacije) i time čuva svoj mir izolujući se od gomile gluposti sa mejnstrim medija i ostalih uticajnih kanala komunikacije do onih koji zaista, doslovno žive u neznanju jer pristaju na sve one neproverene informacije iza kojih se krije mnoštvo najrazličitijih potreba onih koji ih generišu i kanališu do nas… Upravo danas je važnije nego ikada setiti se Bekonove krilatice ZNANJE JE MOĆ i stavljajući je u kontekst današnjeg čoveka i vremena dati odgovor svima koji nas guše glupošću i pokušajima manipulacije da je najveća odbrana od svega neželjenog upravo znanje, tu leži snaga svesnog čoveka koji sam odlučuje o tome šta uzima za zakon.
Ignorance is bliss ili što manje znaš to si srećniji?
Priznajem da je ponekad jako teško odoleti golicavim informacijama koje se serviraju na uglavnom vrlo podmukle načine, tako da izgubimo svest o tome čemu služi vest jer je forma potisnula sadržaj. Upravo je to odlika kič čoveka – da nesvesno uzima za istinu ono što je upakovana laž ili zabluda. Tako se udaljavamo od znanja i naš um postaje livada ili igralište gluposti i razonode. Neodoljiva privlačnosti slatke naivnosti. Problem je što je buđenje bolno a ono se neminovno mora dogoditi. Tako je i sa društvima i sa pojedincima. Posle neumerenog davanja prostora nečemu što nema vrednost i potencijal kreacije, nastupa vreme renesanse.
Znanjem ćeš spasiti sebe i druge
Zamisli da ostaneš bez svega u čemu sada opušteno uživaš. Dobrim delom nam je svima uskraćena sloboda kretanja, neko je ostao bez posla, nego bez drage osobe… ne moram dalje, jasno je o čemu pričam. Pa ko će lakše preživeti, onaj ko živi ograničenim konzervativnim mentalitetom koji se temelji na uverenju da recimo poseta psihijatru nije nešto što “normalni” ljudi rade. Onaj ko ne poseduje znanje stranih jezika, veštine rada na računaru, ko nema osnovno znanje o funkcionisanju i potrebama ljudskog tela, onaj ko ne ume sebi da pripremi ručak ili na neki dostojan način zaradi novac. Onaj ko nije dobar sebi, logično nije dobar ni za druge. A zašto nije dobar sebi? Možda zato što je sebe ograničio, stavio u prostor neznanja i sebe onesposobio, uglavnom pogrešnim uverenjima ili lenjošću da se promeni radeći na sebi, dakle kroz praksu i učenje.
Kako se osećaš kad spoznaš svoje rupe u znanju?
Uvek sam imala jaku potrebu da odem na ispit spremna za svaku vrstu pitanja ili potpitanja, naravno, u granicama svoje inteligencije, vremena ili literature. Znala sam da jedino tako mogu da i ono što znam iznesem na pravi način, jer imam samopouzdanje, veru u sebe baš zbog truda koji sam uložila. To samopouzdanje je ključ za napredak, a nastaje tako što radiš i razvijaš se i ako treba, bezbroj puta vežbaš isti potez dok ga ne dovedeš do savršenstva. Zapravo do tačke u kojoj kažeš ovo je prokleto dobro i sada mogu da to podelim sa drugima. U suprotnom, osećaj neadekvatnosti je strašan kada spoznaš da nisi dorastao situaciji, da imaš rupe u znanju. To blokira i ubija svaki potencijal da ostvariš sebe tog trenutka. Kad imamo znanja o određenoj temi, nama je zadovoljstvo da pričamo o njoj, da je delimo sa drugima, i tako je i nadograđuemo. S druge strane, kada nemamo blage predstave o nečemu a eto rešili smo da učestvujemo u razgovoru, vrlo brzo ostanemo crvenih obraza sa knedlom u grlu jer smo se upustili u teoretisanje o nečemu što ne poznajemo dovoljno. Ispada da ne poštujemo sagovornika, ali ni sebe, na prvom mestu. Zato – ili ćemo se naoružati znanjem, i slobodno podeliti svoje mišljenje ili pak otvorenog uma slušati mudrije od sebe i odlučiti ima li smisla to o čemu pričaju, pa usvojiti to kao novo saznanje, dragocenost za dalji napredak.
Sa znanjem raste radoznalost – neophodan sastojak srećnog života
Kako raste tvoje znanje povećava se i radoznalost – ono po čemu prepoznajemo ljude koji spadaju u kategoriju young at heart. Takvi ljudi su uvek dobro društvo, sebi i drugima. Ma koliko im bilo loše oni pronalaze neku novu perspektivu, u pukotini vide prostor za novu svetlost. Koliko god bili stari oni koriste prednosti moderne tehnike, uče nove jezike, sviranje na novom instrumentu ili se smelo upuštaju u osvajanje novih planinskih vrhova. Zašto? Zato što vole znanje, zato što su nemirnog i razigranog duha poput deteta. Težite takvim ljudima ako niste jedan od njih jer se takva energija prenosi na druge, i to je sjajno!
Što više znaš više možeš da voliš
Ovde mislim na poznavanje sebe, učenje o sebi kroz ogledalo. Zagledaj se u sebe i svoje mane, objektivno i bez cenzure. Dozvoli sebi da nisi savršen i shvati da to nije tvoj krajnji domet, da baš tu gde su mane ima prostora za napredak. Tako ćeš sebe voleti više a time i druge. Što više poznaješ svet oko sebe više ćeš ga poštovati i voleti, pa pogledaj samo veličanstvenost prirode i svemira… Nikada ti neće pasti na pamet da baciš đubre gde mu nije mesto ili da zgaziš predivni nežni cvet koji ti baš nimalo nije kriv. Što više veština savladaš, više ćeš voleti ovaj život jer ćeš osvestiti potencijal napretka. Što si posvećeniji svom telu i duhu time ćeš više prostora otkriti koji ćeš ispuniti ljubavlju.
Obogati se vrlinom znanja, povećaj duhovni domet, izoštri svoj vid, pojačaj svoja čula i naravno da ćeš voleti mudrije, zrelije, dublje…
Uči od ptica tajnu letenja, od biljaka ljubavni ples sa suncem i rosom… i voli, radoznalo sebe i božanstveni svet oko nas.
