Često razmišljamo o uspehu, ali na koji način? Važno je za početak odabrati definiciju koja najbolje oslikava tu večitu težnju čoveka ka napretku. Uspeh svakako jeste nekakav napredak, ali smatram da je najtačnije i najobuhvatnije reći da jeuspeh stvar konteksta. Kada sam prvi put čula ovu rečenicu, zaista me pokrenula na preispitivanje dotadašnjeg određivanja i doživljaja pojma uspeh. Krenula sam u empirijsko preispitivanje ove tvrdnje, kako na osnovu sopstvenog iskustva tako i u odnosu na mnogobrojne razgovore na ovu temu sa najrazličitijim ljudima. Shvatila sam da se zaista možemo usaglasiti ako kažemo da uspeh nije isti za svakog i da je u velikoj meri situaciono uslovljen, dakle on jeste stvar konteksta. Moj uspeh je uslovljen mojim uverenjima, vrednosnim sistemom, karakternim osobinama. Na primer, ako sam neko ko inače brzo odustaje i nema baš bogatu istoriju pokušaja kada je reč o nečemu čemu teži, i onda uspem da istrajem u nečemu pa to kulminira rezultatom koji sam upravo i želela, za mene je to uspeh. Makar to bila najmanja promena neke navike, na primer odricanje od nezdravih namirnica. Za nekog drugog, moj slučaj je samo doslednost i stvar izbora.
Uspeh plaši
Da li ste ranije čuli da, iako to javno i svesno obično ne priznajemo sebi, ideja o dosezanju cilja odnosno postizanju uspeha u nečemu, može ponekad biti zastrašujuća za nas. Razlog je taj što veliki cilj kome stremimo obično zahteva i veliku odgovornost, potpuno ili prilično veliku promenu navika, načina zivota, manjak vremena za neke dnevne navike koje su postale deo nas, manjak vremena za pojedine ljude i pitanje kako će se to sve odraziti na naše odnose i veze s njima, ali i sa samima sobom. Kako ćemo se snaći u novim ulogama, da li ćemo biti svoj na svome ili samo nesnađeni i puni straha pred sve većim i većim izazovima kojima nas novi stepenik vodi. Zato mnogo nas zna da odustane baš na korak od uspeha, možda baš onda kad osetimo da smo se jako približili cilju i da je dovoljan jedan iskorak da zauvek promenimo sve.
Uspeh privlači tuđu zavist
Čuli smo i za ono ljudi najteže praštaju tuđi uspeh. Zašto smo dozvolili da poverujemo u to? Jer, ako razmislimo, ovo uverenje nam ne donosi ništa korisno. Možda jedino zvuči dobro kao izgovor da ostanemo u zoni komfora i nastavimo sa svojim jednoličnim životarenjem? Sebi ovo teško priznajemo. A kako u stvari sve funkcioniše? Kada jednom krenemo hrabro u ispunjenje svoje vizije i pristanemo na usputne izazove, mi onda vremenom naučimo mnoge lekcije, pa i onu o strahu – on je često tu, ali mi odlučujemo da li ćemo ga nadjačati snagom volje i vere u uspeh. Kako postajemo svesniji i mudriji na tom putu, jasno nam je da više ne razmišljamo o tako demotivišućim pojavama kao što su zavist, mržnja i bes onih koji se plaše da krenu hrabro i ostvare svoje potencijale. Zašto? Zato sto ćemo toliko biti okupirani sobom u najboljem smislu, svojim novim putevima i stepenicama, da ćemo biti magnet za isto tako hrabre i uspešne ljude, prirodno ćemo se naći u okruženju ljudi kakvi smo i sami postali.
I još jedna važna napomena. Dešava se da ljudi ne odustanu zbog težine prepreka pred sobom, već zato što dozvole da ih na putu do cilja zavedu linije manjeg otpora i tzv. prečice. Niko nije rekao da ne treba biti snalažljiv ili da treba raspati suludo svoju energiju i svoje resurse, ali ako smo neobazrivi dok stremimo svom cilju i zbog nepromišljenosti skrenemo sa puta, može se desiti da se upravo zato i sasvim udaljimo od cilja. I ne ostvarimo ništa od onoga što smo želeli. Dakle, nekad nisu problem prepreke, već naprotiv “prečice”.
Nadam se da vas moje skromno razmišljanje na temu uspeha može dodatno motivisati i biti od koristi da se odlučno držite svog puta.
S ljubavlju,
Irena
Naslovna fotografija: Pinterest
