Čitalac živi hiljadu života, u svakoj knjizi pronađe sebe. U svakom tekstu, pronađe deo sebe ili deo svoje prošlosti. A pisac, kreator tih knjiga i tekstova živi samo jedan život, svoj, koji je pun raznih događaja, razočarenja, ushićenja, pun različitih ljudi i osobina u kojima onaj ko čita pronalazi sebe i na momente živi živote iz tih tekstova. Zato, vi što čitate, uživajte u tome, ali nikad nemojte da zapostavite život koji je samo vaš i koji je samo jedan.
Ja volim i da čitam i da pišem, i da sve ono što me muči i raduje, sve ono što mi se dešava delim sa svetom. Ali ne volim da se dopisujem. Ne volim prijateljima da kuckam šta ima novo u mom životu. Čudno je to, volim da pišem, a ne volim da se dopisujem.
Nova kalendarska godina koja je tek počela mi je donela puno obaveza, jurcanja na sve strane i puno lepih, ali i ružnih događaja. U svom tom ludilu i jurcanju pozvala sam najbolju prijateljicu da se vidimo, pokušavamo da se uskladimo već neko vreme, ali uvek nas nešto u tome spreči. To nešto, je korona. Prvo je ona bila pozitivna, a onda sam ja bila u samoizolaciji i tek posle negativnih rezultata smo uspele da sednemo i da se vidimo. I da konačno pričamo, a ne da se dopisujemo.
Ona je mene slušala satima, slušala je moje probleme, moje muke sa organizacijom oko ispitnog roka i učenja, slušala je o lepim stvarima koje su počele u ovoj godini. A onda je ona pričala o njenom lepom početku godine, a i malo se žalila na hranu. Smučile su joj se paste i sendviči koje jedino zna da spremi, a i fali joj mamina kuhinja i jela na kašiku. I tek na kraju svog monologa je rekla: “Ma pravo da ti kažem ništa od toga nije važno, samo da on ozdravi”, začuđeno sam je pogledala, a ona mi je rekla da se njenom dečku vratio rak, već drugi put i da hitno mora na operaciju. Prognoze nisu dobre, lekari kažu pošto se rak vratio velike su šanse da ovaj put nije onaj dobroćudni rak. I onda je usledio čvrst zagrljaj podrške.
Uveče sam razmišljala o svemu. Prvo o njemu. Mlad dečko koji živi zdrav život sada ponovo ima rak, ali da ne bih sebi stvarala anksioznost razmišljajući o njemu, o nepravdi i o svim tim lošim stvarima koje bolest sama sa sobom donosi, odlučila sam da razmišljam o ljudskoj dobroti i da se pomolim za njegovo ozdravljenje.
Posle toga sam razmišljala o najboljoj prijateljici koja me je satima slušala, koja je slušala moje probleme, koji su u poređenju sa gubitkom zdravlja apsolutno beznačajni. Ona je ćutala, slušala, davala savete i dolazila do rešenja, nalazila je izlaz tamo gde sam ja mislila da ga nema. I to je mene oduševilo. Pored njenog velikog straha i brige ona je slušala mene. Ona strahuje, a to je potpuno očekivano, jer kad sa nekim živiš i tog nekog voliš, onda za njega brineš i strahuješ.
Ujutru sam je odmah zvala i zahvaljivala sam joj se i govorila sam da sam presrećna, jer je imam kraj sebe, a ona me je pitala: “Šta ti je? Zašto se čudiš? Pa normalno je da ću biti tu za tebe, kad si mi ti najbolja prijateljica!”
Ja sam ponovo razmišljala, zašto me čudi njena dobrota? I njena ljubav? Verovatno zato što danas živimo u svetu “usluga za uslugu” i u svetu bez emocija, empatije i razumevanja.
Razmišljajući o tome, setila sam se ljudi koji su prošli kroz moj život, koji su u njemu bili samo zato što su od mene imali koristi. I onda sam se zahvalila i Bogu i Univerzumu što ti ljudi više nisu u mom životu, nakon toga sam se setila svih onih ljudi koji zavređuju mnogo više zahvalnosti. To su oni ljudi koji su bili tu za mene, koji su bili podrška i oslonac. To su ljudi koji su znali da se smeju i da plaču sa mnom, da pruže ruku kada padnem i da od njih dobijem najglasiniji aplauz onda kada ga zaslužim.
I znate šta je najlepše od svega toga?
Najlepšte je to što su oni i dalje tu, tu u mom životu!
Ne želim sada da pišem hvalospeve o sebi i da pišem o tome kako sam i ja njima bila sigurno utočište onda kad im je tlo pod nogama drhtalo, jer ovde nije reč o meni, već o njima i njihovoj dobroti.
Ono što me uvek ražalosti jeste to što svi ti dobri ljudi zaslužuju da im život bude med i mleko, a on zapravo nije, život ih nije mazio i oni hodaju po trnju, a zaslužili su samo crveni tepih. I sada ne vredi kriviti Boga i Univerzum zbog dobrih duša koje nisu zaslužile da im se dešavaju loše stvari. Već im se treba zahvaliti, jer te loše stvari sve njih, a i sve nas, uče da ojačamo i da se iz pepela izdignemo poput Feniksa, da iz ringa izađemo kao pobednici! Sve to nam donosi nove lekcije i nova znanja, proširuje naše vidike i uči nas da uvek moramo da budemo dobri i jaki. Sva ta iskušenja na koja nas je Bog i Univerzum stavio smo rešili i prevazišli, i uvek ćemo ih rešavati i prevazilaziti.
Zato ja uvek kažem da nam Bog da onoliki krst koliki možemo da ponesemo. Jeste da često pomislimo da je pogrešio sa našom proporcijom leđa i da nas često taj krst umori, ali tada možemo da zastanemo i da ga vučemo, moramo da se snađemo u tom trenutku.
Svi vi koji sada čitate ovo, zastanite na trenutak.
I setite se svih onih ljudi koji su vaša podrška, uteha i oslonac.
Jeste li ih se setili?
Ako jeste, zahvalite se i njima, i Bogu i Univerzumu, zahvalite se, jer su oni uprkos svim stvarima koje se njima dešavaju u životu, odvojili vreme za vas, te osobe su neiskvarene, dobre i uvek su spremne da pruže podršku i utehu, da budu oslonac.
Hvala im, jer su deo našeg života!
I za sam kraj: svi vi, koje vas život nije mazio i koji stalno i svakodnevno imate neke probleme sa kojima se nosite znajte da ste hrabri! I znajte da ćete pobediti, sve! I zaslužujete da vam se za svu tu vašu hrabrost i borbenost dešavaju predivne stvari.
Nastavite da se borite. Nema odustajanja, nema predaje! I budite srećni i zahvalni na svim dobrim ljudima koji vas vole i koji su deo vašeg života, i vašeg srca!
