Vreme je ono što podjednako imamo i nemamo.
Gubimo, pa tražimo. Ono što čekamo i za čim trčimo. Istovremeno.
Poznato nam je koliko se iste stvari mogu doživeti na milijardu različitih načina. Čak i ono što je ustaljeno i definisano istim konvencijma za sve, retko je doživljeno na isti način od strane svih kojima je namenjeno.
Omiljeni pokazatelj različitih interpretacija potpuno istih pojmova mi je vreme.
Dani, nedelje, meseci i godine, sasvim su isto raspoređeni za svakoga od nas. Ipak, izbori koje sa njima činimo razlikuju se od osobe do osobe, i menjaju se iz časa u čas.
Isti dani nekima protiču sporo poput večnosti, dok se drugima provuku u trenu.
Iste časove neki provode u iščekivanju njihovog kraja, dok drugi uživaju u njihovom trajanju. Trenutak je isti, ali doživljaji nisu.
Neki od svog vremena učine da potraje nešto duže, a drugi mu, sluteći kako ga već nemaju dovoljno, unapred poručuju da produži i bez njih.
Sećam se jedne radionice na kojoj sam prisustvovala pre par godina, a koja je započeta tako što smo svi dobili dugačak beli papir, uzak poput fiskalnog računa. Papir je bio iste dužine za sve, oko jednog metra, a rečeno nam je da dužina tog papira predstavlja dužinu našeg života. Onda smo dobili instrukciju da iscepimo četvrtinu tog papira, jer je to vreme koje smo već proživeli. Pod pretpostavkom da svi provedemo sedam sati dnevno u snu, rečeno nam je da zatim od dela papira koji je preostao otcepimo njegovu trećinu. Sada je u našim rukama preostao papir duplo manje dužine nego na početku. Zatim smo od predavača čuli podatak da ljudi tokom odlaska i povratka na fakultet, a kasnije posao, provedu barem sat vremena dnevno u putu (ne računajući spremanje). To je bio znak da otcepimo dodatnih par centimetara na već prilično kraćem papiru. Na kraju, posle svih “cepanja” koja su nam svima neminovna, u rukama smo imali maleno parče papira koje gotovo da je stalo na našu šaku. To je simbolisalo ostatak našeg života.
Možda baš od tada, a možda i nešto ranije, pokušavam da drugačije pristupim svom vremenu. Da ga više cenim, a manje rasipam. Prestala sam da se pitam kako i kad pre je nešto prošlo, već na koji način ja mogu da se ukrcam u vremenski vagon i stignem na svoju stanicu onda kada je to predviđeno. Da na vreme presednem i u naredni voz. I tako učinim ono što je u mojoj moći, jer čvrsto verujem da svi posedujemo određenu moć.
Primećujemo kako su godine sve brže u svojoj prolaznosti. Meseci tutnje sve intenzivnijim tempom i u tom nemilosrdnom protoku vremena prilagođavanje je postalo neminovnost. Korak sa vremenom hvataju samo oni koji uspevaju da se naviknu na dinamiku i da iz dana u dan plivaju različitim stilovima. Da menjaju rute ponekad neverujući ni karti. Da se drže planova čak iako im do ostvarenja treba troduplo više od planiranog. Da zacrtaju šta žele i još važnije, da se drže onog što su zacrtali.
Vreme, ono će stvarno svakako proći. Pitanje je na koji način ćemo mi prolaziti sa vremenom?
Na temu vremena, mnogo me je insprisala rečenica:
Danas je moglo biti godinu dana od kada ste doneli neku odluku.
Zaista, godine lete sa našim odlukama ili bez njih, potpuno im je svejedno. Možemo postaviti cilj i za 365 dana, koji će iscureti vrlo brzo, biti za kapljicu ponosniji na sebe.
Često se desi da u razmišljanjima kako smo propustili pravo vreme, propustimo ga ponovo. Zbog toga, mislim da najčešće pravog vremena nema. Trik je u kretanju.
Možda za neke stvari vredi sačekati, ali se i tada treba ka njima kretati, pa makar to činili i najsitnijim koracima.
I tu dolazimo do možda ključnog razloga zbog kog se osećamo kao da smo u raskoraku sa vremenom. Zbog kog osuđujemo vreme koje kao da ne radi u našu korist. Sitni koraci nam možda deluju smešno u jurnjavi za velikim ciljevima. Velikim planovima.
Pucamo na ostvarenje velikih želje i u tome nema ništa loše sve dok ne podcenjujemo značaj malih koraka koji vode do njih.
Svet nam plasira nužnu zadivljenost velikim projektima, velikim ekranima, velikim prodavnicama i velikim uspesima i svemu što je najupadljivije svojom veličinom. Pri tom, retko ko nam šapuće da je apsolutno sve od onog najvećeg što vidimo oko sebe sačinjeno iz minijaturnih poteza.
Zato mi se čini da je vreme najveći prijatelj onih koji pristanu na male korake. Na smešne, ali konzistentne ciljeve koje ispunjavaju.
Kako još jedna izreka kaže – “bolje je završeno nego savršeno.”
Vreme dosledno teče, a baš sutra može biti godinu dana od kako smo odlučili da svakodnevno posvetimo vreme onome što stvarno želimo. Onome o čemu uporno mislimo bez konkretne akcije. Ali tih istih godinu dana od kako smo se usudili može biti i svaki naredni dan. Paradoksalno, vreme je iako brzo, ipak strpljivo. Daje nam drugu šansu da uhvatimo njegov ritam. Njegov puls. I zato kada kalendar krene da jurca i posvađa nas sa planovima, odlučimo da ćemo ipak pristati na sitne, ali svakodnevne korake.
Odlučimo da pristajemo na puzimo do promene. Da sklopimo mir sa vremenom i sobom u vremenu. Jer pobediti vreme ne možemo, možemo samo da naučimo kako da mu se prilagodimo i živimo u saglasju s njim.
Da naučimo kako da vreme radi za nas i naše planove. A moj topao savet je da se naprosto krene. Da se uporno kotrljamo poput grudve, a zatim ćemo, tamo gde smo krenuli, stići “teži” sa mnošto iskustava i sitnih pobeda koji će nam biti karta za dalji put.
Kada znamo da činimo ono što je u našoj moći, makar u vidu sitnih koraka, imaćemo više samopouzdanja i vere u budućnost. Prolaznost vremena će nas manje zastrašivati jer smo svoj deo učinili najbolje što smo u određenim trenucima mogli. Zato, nema razloga da se plašimo početaka. Ni najsitnijih poteza. Sve je od njih počelo. Pa počnimo i mi. 🙂
Naslovna fotografija: Unsplash
