Šest godina je kako ne živim u Beogradu. Iz nekog razloga kad shvatim koliko sam godina van rodnog grada postane mi velika cifra taj broj šest i obuzme me jeza. Nadam se da i drugi koji žive približan broj godina van svoje domovine imaju sličan osećaj i da nisam usamljena u svom osećaju. Ipak, možda ja samo tražim potvrdu za svoja osećanja od drugih, a to ne bi trebalo da me zanima. Iz samo meni nepoznatih razloga na pitanje koliko godina živim van svoje zemlje, uvek smanjim za jednu godinu i evo sada sam na pet godina života u inostranstvu. To radim zato što mi je lakše (čega lakše, ne znam) ali tako sebi smanjujem bol zbog napuštanja svog Beograda. Pitam se da li i dijaspora ima sličan osecaj?
Veoma često se setim profesionalnih sportista koji su nastavljali karijeru u inostranstvu i odgovarali novinarima na pitanje kako im je bilo kada su se preselili odgovorom da im je bilo baš teško kada su napustili svoj dom. Godine su prolazile i oni su se navikli, govorili su. Uvek sam se sećala tih odgovora kada sam i sama se osećala isto. Jedina razlika je što ja nisam profesionalni sportista. Eto, dovoljno je vremena prošlo i sada je lakše. Istina je kada kazu da za sve je potrebno vreme. Nažalost, kada boli, kada je sveže, vreme još uvek ne može pomoći jer smo na početku. Tada boli.
I tako u svih ovih šest godina, drugačiji su osećaji bili u meni svakim mojim dolaskom u Beograd. Volela sam svaki momenat osvešćivanja mog trenutnog doživljaja, šetnje gradom, uspomenama kojih sam se prisećala, gledanje fasadi, razmišljanje o istoriji koju su nosile. Volela sam da budem sama sa mojim Beogradom. Nedostajao mi je i želela sam da mu posvetim vreme kao što bi svakoj svojoj drugarici, sela i slušala. Sama sa svojim mislima bili smo Beograd i ja. Sama a u stvari u najlepšem drustvu. Nekada sam volela da prošetam Vračarom, nekada Dorćolom. Volela sam i da sednem u kafić i onda slušam o čemu ljudi razgovaraju, šta ih zaokuplja. Želela sam da zabeležim taj momenat u srcu koje bi uvek zaigralo kada sam bila posvećena, skoncentrisana, i u trenutku.
Ima istine u tome da nešto ne volimo toliko dok to ne izgubimo. Ja, istina nisam izgubila svoj grad, ali ga jesam napustila. Iako je to bila moja slobodna volja, patila sam. Patila sam kao posle raskida ili gubitka osobe u životu. Osećala sam da sam izdala svoj grad i zamenila ga nekim tudjim. Dugo me taj osećaj držao. Ali kao što sam već pomenula, vreme čini sve. Sada dolazim u Beograd i uvek mu se radujem kao što sam i ranije, ali više nemam taj osećaj da sam ga napustila. Veoma često, tj. skoro uvek je osećaj kao da ga nikada nisam ni napuštala, jer moj grad nikada ne može biti nepoznat meni, koliko god se on menjao fizički. Neke puntove grada koje volim uvek će ostati za mene iste.
Vreme je čovekov najbolji prijatelj.
