Večeras je Zvezda igrala protiv Totenhema. Moja Zvezda, crveno-bela ljubav. I ja sam razmišljala o spoju boja koji se voli, i kad se gubi. Od malena nas uče da biramo između crno i belo i crveno i belo, pitanje u spomenarima, pitanje identifikacije, pripadnosti, osećaja istosti. Uticaji odlučuju koga biramo, kod mene su bili glasniji ipak Zvezdini navijači. Godina 1991. zlatna za istoriju mog kluba, trijumfovali smo u Kupu evropskih šampiona i Interkontinentalnom kupu, bili smo prvaci Evrope i sveta, uspeh koji se ne zaboravlja! U znak pobede, sećam se da sam namazala nokte naizmenično crvenim i ‘kreč’ belim lakom. To je bio moj blesavi način da proslavim uspeh, da se u školi pohvalim da sam i ja zvezdaš. Zbog ljubavi prema Zvezdi, mama je volela da me s vremena na vreme iznenadi danas lepom uspomenom iz detinjstva, slatkom crveno-belom lulicom, sigurna sam da ih se sećate! Sve je bilo u znaku našeg kluba, i sve se tako živo pamti.
Crveno-bela slatka udica kojom se hvatam za detinjstvo i sada, vrlo rado, iako je ne viđam često, vrati me u bezbrižne dane odlazaka na fudbalske utakmice, navijanja, igranja fudbala sa decom iz ulice, svojih golmanskih uspeha i neuspeha, krvavih kolena. Magični štapić za povratak u najlepše doba, vezuje me i za Božić, Novu godinu, jelku nekada – okićenu anđelima sa trubicama, elegantnim zvončićima sa satenskim mašnama na vrhu. Lampione nismo imali, ali smo ipak sijali u mraku, tu su bile svećice koje su se nekim slatkim štipaljkama kačile na jelku… Nisu tako daleko zima i novogodišnji praznici, uskoro će se osećati sa svih strana praznična euforija, a neki bi rekli – imitacija sreće. Oni, izgleda, nisu sačuvali u sebi udicu za pecanje proživljenih dečijih radosti. Izbor gledanja na stvarnost ali i na prošlost je ipak, samo naš, uvek možemo kreirati neko novo sidro za svoju mirnu luku, ono koje nas drži čvrsto za tlo kako nas vetrovi tuge i besmisla ne bi razneli po pučini i kako ne bismo lutali bez svetionika. Uvek se možemo vratiti u doba kada je sve bilo magično, ili biti deo nečijeg detinjstva i ulepšati ga sitnicama, bojama…
Šta vam nedostaje iz detinjstva, pamtite li novogodišnje čestitke rukom ispisane, sa lepim motivima snežnih brežuljaka i rumenim dečijim obrazima ili crvenim rukavicama da ugreju nečije srce. Zašto ne biste prizvali malo radosti i poslali čestitku dragim ljudima? Ili obradovali sebe i svoje drage nekim novim radostima? Ja ću ovog decembra “sagraditi” odavno planiranu kućicu od cimeta ukrašenu belim šećernim ornamentima i šarenim bombonama. Ogradica, naravno, od lulica, kao kapija u detinjstvo, u iskreno radovanje zbog malih, “običnih” stvari, prvog snega, slatkiša iznenađenja, pravljenja Sneška Belića sa decom, uživanja u kombinovanju začina za kuvano vino… Mirisi, ukusi, boje… crveno – kao topli vuneni šal, kao karamelizovana jabuka u izlogu poslastičarnice na uglu… Belo – kao sneg, kao vruće mleko pred spavanje…
Da li ste i vi voleli lulice, slasno ih krckali u trenu ili ste radije birali da dugo uživate u ovoj šećernoj poslastici? Kažu da je došla iz Nemačke i preko Evrope i Amerike postala globalni slatkiš, sa asocijacijom na Božić i prazničnu sreću. U početku je bila bela i ravna, a onda je promenila oblik pa je poznata i kao pastirski štap. Ne znam kako je dobila crvenu ‘trakicu’ možda je to bio dodir ljubavi koji je i čini tako primamljivom, pa u njoj vidimo oslonac na detnjstvo, sreću i novogodišnju radost. Postoji u Americi National Candy Cane Day – 26. decembar, dan posle katoličkog Božića, možda kao nastavak praznične magije. Znam za priču da tog dana treba pokloniti neparan broj lulica nepoznatim ljudima, kako bismo poslali energiju sreće i ljubavi. Crveno-belo povezuje, defnitivno – kao voljeni klub, gde smo dok navijamo svi jedno, kao ljubav i sloboda jer jedno bez drugog ne postoje.
Ako slučajno naiđete na ovaj slatkiš, setite se ove priče, podelite radost, budite svetionik, bar na kratko. Obojte nekome trenutak sitnicom!
P.S. Navijajte za svoju (Z)zvezdu, sija ona i dok je u padu, za one koji je iskreno vole!
