Znate čudnovatu voćku kaki? Možda lepše zvuči ako je nazovem domaćim, alternativnim imenom – japanska jabuka. Slažem se da ovako dobija lepši prizvuk, jabuka kao kolektivna metonimija za voće, pa još i japanska, daleko ostrvo izlazećeg sunca, sa divnom tradicijom i kulturom koja budi našu potrebu za eskapizmom.
Možda je neko već sada, ukoliko nije to ranije, i poželeo da proba kaki. Ja sam se prilično nećkala da li da podlegnem svom urodjenom impulsu drčnosti a možemo ga nazvati u ovom slučaju i radoznalosti, s obzirom da i nisam imala ideju ni slutnju o vrsti ukusa i eventualnoj analogiji sa nečim što se voćem zove, ili npr. jabukom. I baš kad sam odustala od tog voćnog čuda i vratila ga u gajbicu među ostalo poznato i nešto manje poznato voće, kaki, nekako, ipak stiže do mene. Izgleda da nam je poznanstvo bilo predodređeno, ali i ljubav na prvi nepčani dodir.
Dobila sam na poklon dve japanske jabuke, uz još neke sitnice (onaj ko me poznaje, kao što je to moja drugarica Dina, zna koji sam ja uživalac ali i rob sitnica) tako mi je ona sve lepo upakovala i bez nekog povoda darivala. Divno! Najpre sam se iznenadila videvši dve jabuke iz Japana, jer baš i nismo na tu temu skorije pričale, a pričamo jako često i pričamo na najrazličitije i prilično nesvakidašnje teme… (ta inspirativna, dragocena ženska prijateljstva, kako je lepo o tome nedavno ovde pisala draga Mila Marčeta).
A onda sam ga probala i oduševila se, u potpunosti! A mogu vam reći da postoje odlične preporuke kada je zdravstveni benefit u pitanju, bar sudeći na osnovu raznih artikala na internetu.
I onda sećanja… Shvatim da ovo, zapravo, nije moj prvi susret sa kaki jabukom. Bilo je to baš odavno, mislim negde još početkom 2000, tata je od nekog čoveka dobio neobičnu voćku, niko je tada nije zvao kaki, ali jeste bilo reči da je u pitanju nekakva čudna jabuka. Mislim da je čovek rekao kineska, njen ukus mi se nije nimalo dopao tada, sada mislim da je voće bilo previše zrelo, meko, gnjecavo… Ubrzo sam zaboravila i potisnula to sasvim nebitno sećanje… Ali sada je kaki za mene nešto sasvim drugo, susret sa slasnim, gotovo medenim voćem prelepe narandžaste boje, kao da je samo japansko sunce izašlo, poskočilo i pretvorilo se u slasni plod, jabuku, čarobno voće sa tajnom japanske dugovečnosti… Ima nečeg rajskog u svakoj jabuci, na sam pomen ovog voća… arhetipskog.
Sada, znam, neke stvari jednostavno čekaju pravo vreme da se razumeju, dožive, shvate i zavole. Sve je u pravom trenutku, u savršeno odabranom odsečku vremena koji nema istu slast ako mu priđemo dok je nezreo ili previše zreo… Strpljivo i intuitivno hodanje po vremenu i sečenje njegovih savršeno odmerenih parčadi dobro naoštrenim nožem, što sve, opet, zahteva strpljenje i iskustvo. Da, iskustvo, da znamo kada je nešto spremno, kako se nešto konzumira. Loš tajmnig često oduzme magiju i svede je na nivo banalnog….
