Sve nas u određenom životnom dobu brinu različite stvari. Dok smo mali najveća briga nam je da li se sviđamo simpatiji. Posle toga brige i problemi se uvećavaju, a one stare brige nam postaju smešne.
Trenutni problem o kojem razmišljam i istražujem su vrtići. Ne zbog svoje dece, jer za to ima još jako puno vremena. Već za ove nove generacije, brinem u kakav će vrtić ići jedna devojčica. Bojim se za nju, jer su sada deca mnogo bezobraznija i pohlepnija nego što smo mi bili; a ne želim da ta moja mala devojčica, koja me gleda čistim okicama i iskreno se smeje, nailazi na prepreke i probleme dok je mala i kada treba da bude bezbrižna.
Prema zvaničnim podacima, samo jedna polovina dece u našoj državi, uzrasta između tri i šest godina ide u vrtić. Rano i predškolsko obrazovanje je jako značajno, a najveći uticaj, pored roditelja, imaju vaspitači, u podizanju dece, učenju ali i u (ne)opravdanom strahu od tehnologije.
Dobro vaspitanje je ono što čini naš karakter.
„Najbolji način da formirate dobru decu, jeste da ih usrećite“
rekao je Oskar Vajld. Ali kako to učiniti je pitanje koje brine sve nas?
Tako što ćemo im omogućiti da kroz zabavu uče i postaju vaspitani ljudi.
Vaspitanje uvek kreće iz kuće, ali porodica nije jedini izvor vaspitanja. Vaspitači su možda i najvažnije osobe koje će dete sresti dok je malo. Prema novim istraživanjima Američkog instituta za medicinu, deca stvaraju bliske veze sa vaspitačima, govore im svoje želje, nadanja i strahovanja.
Važnost ranog obrazovanja ogleda se u tome što ono postavlja osnove kasnijem obrazovanju i kvalitetu življenja. Vaspitno – obrazovni proces je odgovornost svih nas. Mi treba da omogućimo deci da se druže, uče i vežbaju u vrtićima i predškolskim ustanovama.
Učenje je proces koji se kod dece dešava svakodnevno. Igrajući se, deca razvijaju strategiju kako da pobede, komuniciraju sa drugima i iznose svoje probleme.
Vrtić nije ustanova za čuvanje dece, to je mesto gde se deca vaspitavaju, žive sa drugarima, izgrađuju identitet, upoznaju se sa svetom. Ipak, vrtić ne može da zameni zdravu i normalnu porodicu, ali može da nauči dete kako treba da izgleda zdrava i nromalna porodica.
Jako je važno da vaspitači rade na podizanju svog pedagoškog znanja i odnosa sa decom. Važno je na koji način oni doživljavaju sopstvenu profesiju i koliko su svesni uloge koju imaju u detetovom životu.
„Digitalne tehnologije treba da se uključe u sve obrezovne sisteme, kao što je učinjeno u drugim državama“
To je samo jedan od predloga za izmene u vaspitno – obrazovnom sistemu.
Bitno je da znamo kakvo je obrazovanje drugih zemalja, ali sam sigurna da se nijedan uspešan model ne može „prepisati“ i nekritički primeniti. Ono što odgovara deci u Nemačkoj, ne znači da će našoj.
Strah roditelja od digitalnih tehnologija je očekivan, ali da li je opravdan ili ne zavisi od pristupa tehnologiji. Tehnologija nije sama po sebi opasna, ako znate da rukujete digitalnim uređajem. Deca sve ranije otvaraju društvene mreže, nekada roditelji za to i ne znaju, zato moramo da ih naučimo da je bitnije imati lep život u stvarnosti nego na internetu.
