Život nađe način da nam pokaže da nije uvek sunce i nije uvek cveće. Neki trn se zna potkrasti, pa nas bocnuti i to najčešće onda kada ne očekujemo.
Dok osećamo nelagodnost, ubrzan puls i srce tik uz rebra, žulja nas sve jače i vrlo lako postanemo ranjivi. Dešava se da budemo kivni, što na sebe, što na druge, što nam se baš to događa. Uz osećaj krivice, jer nije poželjno biti slab, nasilno ćemo kopati kako bismo se što pre rešili trna, ne uzimajući u obzir činjenicu da teže izlazi nego što ulazi, kao i da smo ponekad prinuđeni da živimo, par dana, sa njim. Tada počinje naša bitka u umu, da li su suze prihvatljive, da li je u redu da budemo preterano osetljivi, osećamo neraspoloženo, negativno, da imamo loš dan. Još ukoliko smo svesni da je do nas i da je odgovornost isključivo naša, možemo li poneti taj teret na leđima, bez da zamerimo drugima što je njihova vreća prazna.
U redu je.
Za početak, dobro je da što pre razumemo taj sled smenjivanja svetlosti i mraka u životu. Jer, ako ga razumemo možemo da ga, što bi se reklo, oberučke prigrlimo. Iako zvuči i odiše jednostavnošću, nije uvek lako. Postalo je izazov, u vremenu sve više prisutne popularne psihologije i svih boldovanih naslova koji poručuju „budi pozitivan uprkos svemu“. Izgubljeni u očekivanjima, sopstvenim, a i tuđim, lakše nam je da prividno maskiramo osećanja i silimo osmeh, jer tako ćemo uveriti sebe i druge da smo ok, zaboravljajući rizik za nastanak infektivnog procesa.
Naprosto, ne ide. Činjenica je da ne možemo potpuno eliminisati negativne osećaje. I zato je u redu da osećamo to što osećamo, i ne idemo protiv sebe. Pitanje je šta ćemo raditi sa njima. Važno je da čujemo taj sopstveni udisaj bola i prepoznamo ga kao signal potrebe posvećivanja pažnje negativnim emocijama. Zbližavanja sa njima. Uzmemo ih u obzir, pre svega dozvolimo ih sebi, bez krivice, prihvatimo kao deo onoga od čega smo satkani. Jedino tako ćemo umeti da se suočimo sa bitkama koje vodimo. Iako se ranjivost i slabost smatraju sinonimima, ne možemo rezonirati u potponusti sa time. Naša odlučnost, motivisanost, hrabrost, stisnuti zubi i pokretanje akcije, ponekad potiču upravo iz osećaja ranjivosti. I zbog toga treba imati na umu onu da je svaki trenutak svetlosti i mraka čudo. Pa, sledeći put kada nas život bocne i nađemo se na mračnoj strani, nežno s ljubavlju, po kojom suzom u očima, izvadimo trn i ljubimo ranu da zaraste.
„I ovo će proći“ je možda najveća mudrost, mantra koju je poželjno živeti, kako bismo u svakom trenutku bili svesni onoga što nam se dešava i na koji način se ophoditi prema tome, bilo da je reč o svetlosti ili o mraku.
