Onog trenutka kada smo se rodili i po prvi put stupili u kontakt sa ovim svetom – zaplakali smo. Zaplakali smo onoliko glasno koliko smo mogli, ni od preterane sreće, niti od tuge – tek, to je bilo ono što smo znali i osećali.
Tada nismo bili svesni toga, ali suze će postati sastavni deo našeg života u godinama koje dolaze. I zaista, kako smo odrastali – bilo je plakanja… Ipak, kako dolazimo u neke “zrelije” godine, sve više se uzdržavamo od puštanja suza.
Muškarci će reći da je plakanje samo za žene i slabiće, žene će se praviti jake da dokažu da su ravnopravne muškom rodu i svi će se kidati iznutra, ali suzu pustiti neće! A da li je to baš dobro po nas? Da li je poželjno držati u sebi te snažne emocije koje tako silno žele napolje?
Apsulutno nije! Ono što je višak, što nas koči, sputava, opterećuje – sve to treba terati od sebe. Emocije su veoma bitan faktor u našim životima i utiču na naše zdravlje i raspoloženje. Dakle, ne mogu se ignorisati, sa njima se nešto mora uraditi…
Kako ne možemo uvek gospodariti svojim osećanjima i primoravati sebe da se smejemo kada nam duša jeca, najbolji (makar trenutni) lek jeste isplakati se. Treba se isplakati tako snažno da svaki delić onoga što nas tišti izađe napolje, pročistiti dušu, umiriti je kako bi mogla da nastavi da funkcioniše dalje.
Isti je slučaj i sa onim lepim osećanjima. I njima je nekada potrebno da izbiju na površinu, pa im malo bude da se nastane u jedan osmeh… Žele da se kotrljaju niz naše lice, da ga umivaju i regenerišu srećom. I takve suze značajno su drugačije od onih koje se prolivaju iz nemoći i bola. Jasno se vidi ta razlika, drugačiji im je ukus, sjaj, lice i oči nam poprimaju različit izraz.
Ne, zaista nikada ne bi trebalo da sprečavamo sebe u plakanju. Ono je deo nas, pokazatelj toga da smo svi samo krhka i ranjiva bića koja na isti način proživljavaju i bol i radost, ono nas je pri samom rođenju naučilo da je ponekad – jedino što možemo. I, ako samo malo bolje pogledamo to, shvatićemo da je često neophodno, da je često jedino rešenje i jedino što nam ostaje kada usta zaneme.
Plakanje nije rezervisano samo za slabe, baš naprotiv – samo jaki ljudi su sposobni da u svakom trenutku pokažu sva svoja osećanja. Sposobni su da plaču na sav glas ukoliko im tako duša nalaže, da rone suze i pokazuju ih svetu isto kao što pokazuju i osmeh. Jaki ljudi znaju da su i smeh i plač jednako potrebni svakome od nas kako bismo mogli da se nosimo sa svim situacijama u koje nas život stavlja, ali i kako bismo bolje razumeli jedni druge.
