Ne znam kada sam tačno počela da mislim drugačije i da na svet gledam drugačije. Ne znam ni koja je bila prelomna tačka da se to desi, jer nisam rođena „s tim“. Nisam oduvek bila niti optimista niti neko ko se radovao naizgled „malim“ stvarima, a proteklih par godina moja tačka posmatranja se dosta promenila. Pa se u zadnje vreme pitam, dolazi li to sa godinama, ili sa situacijama kroz koje prolazimo, ili sa životom koji živimo i šta sve kroz njega saznajemo. Dolazi li to nama ili mi dolazimo sebi?
Da li se možda kroz bol kalimo da život nežno prigrlimo?
Nasuprot užurbanosti svakodnevice u koju smo „gurnuti“, niko nam nije pomenuo da u svim onim vežbanjima za jačanje želja, jer ako dovoljno jako želiš – to ti se i ostvari pa se iz petnih žila napinjemo da poželimo, nije govorio o prepuštanju trenutku i prisutnosti. Ne govorimo o trenutačnosti jer čekamo bolji trenutak, dok ne skapiramo da samo čekamo i čekamo, a on izmiče li izmiče. Zaslepljeni onim što nemamo, nekad se ne radujemo dovoljno onim što imamo. Tako, u jednom momentu dođe pamet pa ti kaže „uzmi“, možda toga sutra neće biti, jer život ne pita često za mišljenje.
Kroz odrastanja (čovek jednom poraste ali tokom celog života odrasta, penje se po svojoj iskustvenoj lestvici), postavlja sebi ciljeve, menja prioritete. U tim traganjima i samoostvarivanjima, desi se da malo izgubimo stari intenzivni osećaj za porodicu i one najbliže srcu. Krenemo nekud sami, jer nas naša faza bunta dovede do potrebe za samostalnošću iza koje treperi „sve ću sam!“. Nema ničega pogrešnog u tome da činimo od sebe sposobne ljude koji će biti nosioci određenih vrednosti. Pogrešne budu odluke koje u stvaranju tih vrednosti kidaju veze sa našom bazom, u zameni stvari u kojima važne postaju sekundarne i „male“, a manje bitne postaju primarne.
Ali pitam te, čitaoče, šta je čovek bez bliskosti, bez tog osećaja da pripada nečemu i da neko njemu pripada, šta je on bez svesnog osećaja da se nalazi u okrilju onih koji ga vole?
O bolu, nažalost, znam dosta, ali izgleda da do skoro o sreći nisam znala mnogo. Nekad je potrebno da se duša okupa u bolu, svom ili bliskom tuđem, pa da zna šta joj je zaista potrebno. Onda shvatiš da ti možda baš i nije od životnog značaja da ovog leta pijuckaš Aperol Spritz dok si zanesen lepotom korala (iako se ne bih bunila), ali da ti jeste od životnog značaja da kad uđeš na ta vrata doma, osetiš svu njegovu toplinu u sebi.
Ne postoji bolji flow od onog koji te zadesi dok se smeješ sa prijateljima ili dok se ušuškavaš pored voljenog bića.
Ustvari, ja jesam i za Aperol i za talase i za sve što je smisleno. A smisleno je jedino ako ga obojiš u ljubav i ako onim „manje važnim“ ponovo daš primat.
Ako ka svim svojim ciljevima ideš ne zaboravljajući gde uvek treba da se vratiš.
Ako znaš da danas možda nemaš ono što si želeo, ali imaš Trenutak.
Ako si naučio da uvažavaš i ceniš svoje postojanje i postojanje onih do kojih ti je stalo, i udišeš život kroz svaku alveolu, jer jedino tako on ima neki smisao.
To su te male stvari na koje zaboravljamo, a koje na kraju ispadnu jedine važne.
Zato uhvati sebe u trenutak i uživaj u njemu jer on je već tu.
