Nije baš uobičajeno za pisanje blogova da na njima objavljujemo priče koje smo slušali od svojih baka i deka. Međutim ja već decenijama ljubomorno čuvam dnevničke beleške mog pokojnog deke i trudim se da zapišem sve ono čega se sećam a šta je vezano za njegovo detinjstvo, mladost i sam život. Poželela sam da objavim jednu priču napisanu po pripovedanju mog deke na ovom blogu i da njen sadržaj podelim sa vama. To su one lepe priče sa dušom i tananim emocijama, koje ostavljaju duboke tragove. Idealne su za čitanje dok napolju pada kiša a vi uz čaj prelistavate Magazin Original.
Konji su njištali toliko da deda Jelenko nije mogao da ih smiri ni najboljim zobom. Olujni vetar je polomio staklo na prozorima koji su bili do ulice a drvena ograda od taraba se skroz srušila. Kiša nije prestajala da pada od šesnaestog maja. Nišava je počela da se izliva iz korita, voda je ulazila u prizemlje kuća koje su bile izgrađene u naselju najbližem Nišavi. Nadirala je sve više i više i stigla čak i do železničke stanice. Ljudi su uplašeni sa nastojanjem da spasu životinje vodili stoku ka brdima, krave i volove, ovce i koze…
Žene su nosile decu u povojima na leđima a u rukama torbe sa hlebom i nešto hrane koja se zadesila u kući, komadom sira ili pečenim krompirom. Tog dvadesetog maja davne 1939.godine Belu Palanku je zadesila poplava kakva se ne pamti, a u srezu nije bilo ni jednog jedinog čamca. Meštani su uspaničeni pokušavali da spasu to šta su jedino i imali decu i stoku. Oko dvadeset kuća se srušilo do temelja, kao da ih nikada nije ni bilo a oko sto kuća je toliko bilo oštećeno da se u njima nije moglo više živeti. Sedamnestoro Belopalančana je odnela bujica, neka tela nikada nisu pronađena.
Posle poplave su svi uplašeni od pojave zaraznih bolesti. Pojavila se tuberkoloza, pa su mušku decu da bi ojačala poslali na Ozren. Na Ozrenu je bio i moj pokojni deda Aleksandar Marinković sa svojim rođenim bratom Vojislavom.
Bili su mali ali svesni toga da je kod kuće ostao bolestan otac koji se bori sa tuberkulozom. Svakodnevno su mislili na njega i nadali se da će ozdraviti. Njihov tata Nikola je bio visok, izuzetno lep čovek. Uvek uredno podšišan i obrijan, u ispeglanom odelu, šeširom na glavi, i lakovanim crnim štapom u jednoj ruci izgledao je kao pravi gospodin. Imao je i rukavice koje je povremeno nosio dok je šetao kroz čaršiju. Njegov otac bio je čuveni kočijaš Jelenko Marinković Dura koji je znao sa konjima lako i vešto. Durinska porodica u samoj varoši važila je za jednu od najbogatijih posle lekarske, trgovačke i apotekarske. Nikola je bio ozbiljan čovek, vredan, odan suprug i dobar otac, svi su ga poštovali. Sinove je naučio da vole konje, da se vole međusobno i da slušaju majku. Kupio im je prve križulje za školu i naučio ih azbuku.
Aca i Voja su bili nestašni dečaci, voleli su više da provode vreme sa deda Jelenkom oko konja nego da uče. Pomagali su dedi sve šta je bilo potrebno. Bili su jako bliski, i retko su se odvajali jedan od drugog. Izgledali su kao blizanci.
Na Ozrenu su spavali u jednom krevetu, gurajući se jedan uz drugog, sa blagim strahom, prvi put se odvojili od roditelja i otputovali iz Bele Palanke. Jedan drugog su tokom noći pokrivali vodeći računa da se ovaj drugi ne prehladi i ne ozebe. Kada su posle ručka dobijali svilene bombone da se zaslade. Bombone nisu jeli kao sva ostala deca, nego su ih krišom umotavali u maramice koje im je majka izvezla i sakrivali ih u dzepove od pantalona. Čuvali su ih za bolesnog oca. Svakodnevno su ih brojali i tako su računali dane do povratka u Palanku. Kada sakupe dvadeset bombona, idu kući, moći će da vide oca koji im je jako nedostajao. U večernjim satima kada su se spremali za spavanje plakali su zbog tate i straha da neće preživeti. Na Ozrenu su čuli od druge dece kako ljudi umiru od tuberkuloze, kako se ona ne leči i kako kozje mleko ne može da pomogne da se ojača od te teške bolesti.
Svaki dan na Ozrenu im je bio sve teži i jedva su čekali da krenu nazad kući. Za raliku od druge dece nisu bili baš veseli u igranju i učenju krasnopisa. Aca je svakodnevno Voji čistio cipele da ne bi obrukali oca, četkao mu pantalone od blata, da budu čiste i urednije od pantalona druge dece. Verovao je da će tako da se sakrije veliku bol koju su obojica nosili u svojim malim srcima.
Na Ozrenu su najčešće šetali do mesta na kojem je trebaala da se napravi velika bolnica za lečenje tuberkoluze. Raspitivali su se kod meštana kada će početi izgradnja i da li će dolaziti lekari koji znaju da izleče narod. Zanimalo ih sve šta bi moglo da znači ocu kada se vrate. Jednom su pešice otišli do Soko Banje kako bi razgovarali sa dr.Žarkom Ruvidićem jer su čuli da je došao zbog nekog uglednog činovnika da ga pregleda i vidi mu stanje pluća ali ga nisu našli. Na sreću niko nije ni primetio kada su se kasno u noć vratili, ulazak u spavaonu je bio zaključan, pa su morali da sačekaju do jutra da se ušunjaju u sobu u kojoj su bili smešteni. Aca je stalno smišljao neke zadatke i pohode tako da Vojislavu nije bilo dosadno, rado ga je pratio u svim akcijama a najradije od svega bilo mu je da se penju do prozora i gledaju devojčice kako pletu kike, i podešavaju čarape ispod žipona. U povratku od ženske spavaone su svraćali kod jednog bomboondzije deda Boška i ovaj im je davao po kocku žutog šećera koju su delili na pola i sladili se. Kada nije bilo gužve u spavaonici igrali su „mice“ a ko pobedi narednog jutra bi nameštao krevet i iznosio posteljinu u dvorištu kako bi sunčevi zraci ubili sve bakterije.
Poslednje subote u junu mesecu kada su posle ručka pakovali bombone u svoje zavržljaje, najednom su shvatili da su sakupili po deset, prebrojali su još jednom, pa još jednom, pa i treći put zajedno. Ukupno su imali dvadeset, pogledali su se a oči im se u istom trenutku napuniše suzama. Sakupili su dvadeset svilenih bombona za tatu. Imali su dva jednaka zavržljaja koja su mirisala na istopljeni karmelizovani šećer i milovala dušu. Znači sutra se vraćaju kući. Sutra će zagrliti oca i popiti sa njim čaj od koprive koji jača pluća. Sutra će moći da spavaju u sobi sa bakom i moliti se pred ikonom Svetih Vrači za njegovo zdravlje…
A otac je još pre dva dana prestao da ustaje iz kreveta, tresla ga je groznica, sve je slabije jeo. Lekar koji ga je obilazio je savetovao majku da mu daju da jede sve šta god bude želeo jer neće još dugo, i objasnio da ne može ići na bolje jer su obolela oba plućna krila. Deda Jelenko je prestao da ulazi u kuću jer nije mogao da gleda sina kako umire, samo bi pitao katkad ženu, katkad snaju kako je Nikoli, i ne sačekavši odgovor, mrmljajući sebi u brkove odlazio u konjušarnicu ili na ulicu i žvakao duvan.
Ljubica je sedela pored Nikolinog kreveta, držala ga za ruku, obećavala mu da će očuvati svo četvoro dece, i klela se u Boga da se se nikada neće opet udavati ako se desi da ostane udovica… Dve kćeri Ljiljana i Borka i dvojica sinova Aleksandar i Vojislav, svi jedan drugom do ušiju… Rođeni u zlu vremenu koje je nagoveštavalo početak rata i nemaštine…
***
Aleksandar je čvrsto držao za ruku Voju, ušli su u dvorište kuće polako da ne naruše mir koji je bio potreban ocu. Stvari su stavili ispred ulaznih vrata, uredno složene u mali kožni kofer. Baka ih je prva dočekala grleći jednog pa drugog i ljubeći ih u kosicu uvela ih kod tate u sobu. Tata je otvorio oči, nasmejao im se i opet ih zatvorio. Ćutke su izvadili zamotuljke iz dzepova i stavili ih tati na krevet. Ništa nisu rekli. Voja se okrenuo ga Aleksandru, zagrlio ga čvrsto i počeo da plače. Obojica su znali da otac neće moći da pojede bombone koje su su mu doneli. Izgledao je skroz drugačije, slabo, smršao je, lice mu je bilo žuto, a na čelu su mu izbijale graške znoja. Na stolici pored kreveta je bio lavor sa vodom, flaša rakije , glavica belog luka i dve krpe od kojih je majka pravila obloge i stavljala ih ocu na glavu. Na stolu je pored fenjera bio pun tanjir čorbe koju otac nije okusio.
A na ormaru je bilo spremljeno novo odelo, opeglana bela košulja i duga marama sa izvezenim inicijalima. Odmah pored opeglana crna duga haljina za majku i dve crne marame za glavu, kandilo i šibica.
Otac je opet otvorio oči, pridigao se malo uz jastuk, i jednom rukom odmotao zamotuljak sa bombonama i one su se kao klikeri kotrljale po prekrivaču. Pokazao je kažiprstom na njih sa molbom da se deca posluže. Nije hteo ni da ih pipne da bi deca mogla da ih pojedu, bojao se da ih ne inficira.
Majka Ljubica je plačući uvela ćerke u sobu i svu decu privukla pored kreveta da se posluže bombonama.Voja je pogledom tražio od Aleksandra da mu pokaže kako da postupi. Aleksandar je uzeo jednu crveno belu, stavio je u usta i počeo da plače. Voja je uzeo drugu sa zeleno žutim prugama dok su mu se suze slivale niz lice. Borka i Ljiljana su uzele po jednu i zbunjeno gledale u braću.
Tata im je tiho rekao : –Deco, podelite vi. Jedite.
Aleksandar je promrljao još tiše -Mi smo ih doneli za tebe, i glasno zajecao. Ruke je stegao u pesnice i gutao suze dok se bombona rastapala u njegovim ustima …
Fotografija: Fotografija “Svilene bombone” objavljena uz odobrenje urednika sajta “Slatkisologija”
