Ovih dana suočavamo se sa nečime što, verovatno, niko od nas nije mogao ni da zamisli. Da nam je neko, pre određenog vremena, spomenuo da ćemo zbog pandemije virusa sedeti zatvoreni u svojim domovima, strepeti za svoje zdravlje, biti izolovani od sveta i uskraćeni za neke stvari koje su nam bile deo svakodnevnog života, ne bismo mu poverovli. Rekli bismo da su takve bolesti prošlost, da svet napreduje, da imamo planove i ko zna šta još… Ali, život je tu da nas demantuje!
Da, život je tu da nas podseti da uvek i sve treba da očekujemo, da nikada ne znamo šta nosi dan, a šta noć i da ga, pre svega, malo vrednujemo. I to je istina! Vrednujemo malo sve te radosti i lepote koje nam život i majka priroda daju, ne obraćamo pažnju na njih, jurimo i žurimo trčeći za stvarima koje su prolazne. A kada vidi da gubimo kontrolu, on se javi da nas podseti na to koje su prave vrednosti…
To je, upravo, ono što nam se dešava ovih dana. Opomena, lekcija, tužna, teška lekcija u školi života koja će se, svakako završiti. Završiće se kao i sve lekcije, onog trenutka kada profesor (u ovom slučaju život) proceni da smo je savladali i da smo spremni da krenemo dalje, u nove pobede. Zato je veoma važno da sve ovo što nam se dešava shvatimo ozbiljno, da ga ne vidimo samo kao crnilo u koje smo, nedužni, zavijeni, iz kog izlaza nema i koje nam oduzima dragoceno vreme koje smo želeli lepše da iskoristimo.
Možda nam, ipak, sve ovo daje vreme? Vreme koje provodimo sa svojim najmilijima, vreme da se malo više posvetimo sebi, svojim interesovanjima, da se dublje zagledamo u smisao života, svojih postupaka i onoga što je jedino važno. Možda je prirodi bilo neophodno da se odmori od nas, da prodiše, zaživi, da oseti prostor koji joj tako dugo oduzimamo, koji smo prisvojili i uništavamo ga protiv njene volje? Ona nam je pružila sve svoje lepote i krenuli smo da grabimo nasilno ne misleći na nju, izgubivši iz vida to koliko nam je potrebna i sada želi odmor. Sada se oporavlja i za sebe i za nas, sada sakuplja energiju kako ne bi potpuno ostala bez nje i kako bi, jednog dana, ponovo mogla da nam pruži ono najbolje.
Teško je ovo vreme, teško je bilo i bez karantina i virusa koji vreba i nikada se ne zna koga će i kad da napadne. Teško je jer odnosi živote, uliva strah, ostavlja ljude bez posla… I sama bih volela da me u sred ovog haosa, odvojenosti od porodice i svih ostalih problema nije sačekala i vest o otkazu. Da, boli poput šamara kada u ovom beznađu ostanete i bez sredstava i znate da nemate kuda u momentu kada svi razmišljaju samo kako da prebrode ovaj period… A opet, znate da niste jedini…
Počnu da opsedaju crne misli, razmišljate o tome kako i posle ovoga ne znate šta ćete, ne vidite tu svetlu tačku nigde u svojoj blizini… A onda shvatite da morate da verujete životu! Shvatite da se u ovom trenutku neko bori za svoj život, da neko ostaje bez porodice, bez krova nad glavom i kažete sebi da vaš scenario možda i nije toliko loš, da možda za vas negde ima nade… Ono što još naučite jeste to da ne možete sami!
Baš tome služe ovakve situacije, da uvidimo da smo zajedno jači, da naše malo nekome znači mnogo i da nam je svima potrebna nekakva pomoć. Zato život zadaje udarce, zato nas usporava, zato nam šalje ovakve poruke. Moramo shvatiti da je ovo još jedna šansa da naučimo šta su prave vrednosti, da naučimo da cenimo i sebe i druge, da shvatimo koliko smo jači kada se ujedinimo. Jeste, plakaćemo, ali ćemo naučiti i da uvek postoji neko ko će nam brisati suze; biće teško sedeti u četiri zida, ali ćemo znati da cenimo slobodu; borićemo se da sastavimo kraj s krajem, možda, ali ćemo imati više osećaja za one kojima je svaki dan takav… Bitno je da se izborimo!
I hoćemo! Ako se zajedno potrudimo, ako ovo shvatimo kao lekciju i kao šansu, ako iskoristimo priliku koja nam je pružena, možemo iz svega izaći kao bolji ljudi, kao jače osobe. Možemo početi da posvećujemo više pažnje prirodi, životinjama, siromašnima, bolesnima… Da, zaista bismo mogli nakon ovoga da odlučimo da budemo osećajniji, ljubazniji, da govorimo ljudima da ih volimo, da se osmehujemo radnicima u prodavnici, na šalterima, u apotekama… Možemo izabrati da ne okrećemo glavu od tuge i nemoći i da uradimo makar i najmanje što možemo kako bismo sačuvali svet i napravili ga boljim mestom za život.
Nemojmo dozvoliti da sve ovo prođe kao nešto što je samo „ružna prošlost“ i što će brzo biti zaboravljeno, sve do nekog novog problema. Učinimo da ovo, ipak, dobije neku svrhu, da ne bude uzalud i patnja, i smrt, i izolacija, i gubici… Neka ovo bude teška lekcija sa srećnim krajem, završni ispit koji ćemo svi položiti i izaći na ulice udišući slobodu i osećajući kako je ogroman teret skinut sa naših leđa, a ujedno osećajući i novu snagu u sebi.
