Menjajući životne sredine i poglavlja menjali su se i sastavi ljudi mog neposrednog okruženja. U svakom od njih izdvojio bi se neko sa kime sam postajala bliža. Ko mi je bio draži i ko se iz onog generalnog skupa drugova i poznanika približavao instanci prijatelja.
Međutim, svaka promena sredine nosila je sa sobom ispit izdržljivosti svih tih prijateljstava. Kao mlađa, grčevito sam se borila da održim neke veze i odnose. Što sam starija, shvatam da je to sve manje moguće, u neku ruku nezdravo, a sa druge strane prirodno.
U redu je otići iz nekog odnosa
Ili ga ostaviti onakvim kakav jeste. U redu je udaljiti se, ukoliko nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja vi postajete jedina osoba koja odnosu daje veštačko disanje. U redu je ne odazivati se na pozive ukoliko shvatite da priča među vama nije ono što je bila. Sve su to stvari koje manje ili više teško prihvatamo, ali su prosto takve. Sastavni deo života.
U takvim situacijama, suočavamo se sa slikom o sebi koju možda i ne bismo voleli da vidimo. Sliku sebe koji odlazi, ostavlja, odustaje… Ali nekada je izlazak iz odnosa ipak zdravija i bolja opcija.
Vreme u kome živimo u velikoj meri počelo je da definiše koliko smo sa nekim bliski i koliko je naš odnos jak. Pojavila se stalna potreba da budemo povezani, 24 sata dostupni. Zajedno smo i kada smo fizički odvojeni, društvene mreže, četovi, stalna dopisivanja, čine da mnogi odnosi sagore i završe se i mnogo pre nego što bismo očekivali. Neretko se to desi zbog sitnica i u normalnim okolnostima rešivih nesuglasica.
Međutim, zapadamo u stanja kada nam je pomalo dosta, kada bismo se izolovali i pokušali da priđemo odnosu i osobi iz nekog drugačijeg ugla. Distanca je danas ipak pogrešno shvaćena.
Uvek mi pada na pamet kako su naši roditelji, deke i bake, održavali odnose sa svojim prijateljima godinama. I sa velikim vremenskim razmacima i fizičkom udaljenošću. Stari prijatelji su opstajali iskrenije i duže nego mnoga moja današnja prijateljstva.
Da li je nedostajanje bilo faktor koji zanemaruje sitnice?
Čini mi se da jeste, u velikoj meri. Sa određenom vremenskom i prostornom distancom, zaborav je brisao mnoge loše aspekte tih prijateljstava. A ljudi su prirodno pamtili većinu dobrih i lepih uspomena i to je bilo ono što ih je vezalo za njihove prijatelje. Sa ponovnim susretima preplavljivala bi ih uvek pozitivna osećanja. Njihovi brojevi telefona u imenicima bili su neprikosnoveno blago i određena vrsta sigurnosti, da u nekom gradu u nekoj zemlji, postoji neko na koga mogu da se oslone.
To naravno ne znači da je distanca ono što nam je potrebno
Daleko od toga, volela bih da ovaj moj primer shvatite u kontekstu izdržljivosti i opstanka jednog odnosa. Čime bih volela da opravdam činjenicu da neprestana i svakodnevna komunikacija ne mora da bude merilo dobrog prijateljstva.
Dobar prijatelj daće vam slobodu
Da rastete, da budete bolji, da otkrivate nove ljude, da otkrivate nove strasti i interesovanja. Sve dok to prijateljstvo ne uzimate zdravo za gotovo i dok umete da cenite to što vam je neko uvek zaleđe, oslonac i podrška.
Dobar prijatelj ume da sluša i uvek govori kada treba
Svi volimo kada dobijemo ohrabrujuću potvrdu za naša ponašanja, postupke, osećanja i izgovorene reči. Međutim, nije zdravo uvek očekivati odobravanje i podršku i zanositi se da smo uvek u pravu. Pravi prijatelj zna kada da nas zaustavi, kada da nam skrene pažnju na druga gledišta i perspektive. Pravi prijatelj neće prećutati da grešimo, da je nešto loše po nas i da bi moglo da nas košta emocionalnog i fizičkog zdravlja.
Pravi prijatelji razgovaraju o problemu
Ne stavljaju stvari ispod tepiha i ne odlažu neprijatnost za kasnije. Ali isto tako zna da bira mesto, vreme i okruženje kada će sa vama raspraviti stvari koje bi mogle da vam ugroze odnos. Zato je prijateljski odnos vrlo sličan partnerskom, ali i roditeljskom. Samo što u ovom odnosu, ljubav i povezanost imaju drugačiji nivo, sa nešto prilagođenijim stepenom poverenja. Dok se roditeljska uloga smenjuje i obostrana je, jer ipak jedno drugo kroz priču, iskustva i savete gradimo, podižemo i osvešćujemo.
Pravi prijatelji znaju kada da vas puste
Neminovno će vam se putevi u nekom trenutku razdvojiti. Što ne mora značiti kraj vašeg odnosa. Neko od vas će promeniti sredinu, grad, državu. Dobiće posao u drugoj firmi, sa drugačijim radnim vremenom. Zaljubiće se. Zasnovaće porodicu. I u svemu tome imaće manje vremena za vas ili će u tim novim sredinama pronaći nove ljude sa kojima će sve više biti u kontaktu.
Dešava se da te životne prekretnice i promene u životima svojih prijatelja doživimo lično. Nespremni da se razdvojimo i naviknemo da nismo jedina osoba u životu svojih prijatelja. Neobičan osećaj prava na posedovanje nije redak slučaj u prijateljskim odnosima.
U tim situacijama moramo osvestiti činjenicu da i sami dobijamo prostor i vreme za upoznavanje sa novim ljudima, za obnavljanje nekih starih odnosa ili prosto vreme za rad na sebi. Sve drugo naginje ka ličnoj sabotaži, ali i usporavanju napretka osobe do koje vam je stalo.
Zato vaš odnos očuvajte zdravim
Da bi i u vama samima uvek bilo mesta za one koji su vam obeležili deo života. I sa kojima će vas život neobičan i nepredvidiv kakav jeste, ponovo dovesti u vezu. U vremenu će se otvoriti novi prostori i prirodna, iskonska potreba, da nastavimo tamo gde smo stali. Da najvažnije životne trenutke prođemo sa onima koji su deo nas i čiji smo nastavak puzle. Pojaviće se put kojim ćemo ponovo koračati zajedno. Onakvi isti sa nešto većim koferima i albumima, u kojima je uvek dovoljno mesta za nove zajedničke lepe trenutke, susrete i radovanja.
Fotografije: Les Anderson @Unsplash
