Ako ste nekada čuli za krizu srednjih dvadesetih godina, onda vam je jasno zašto se toliko priča o “čuvenoj” brojki 30. Proslava tridesetog rođendana postala je poput proslave punoletstva kao da osećamo da smo na pragu nove ere svog života.
Pa, šta je toliko strašno sa tom brojkom? Godine su samo broj, zar ne?
Pa… Zavisi u kom kontekstu. Bar kad gledam iz ličnog iskustva.
Kako vreme prolazi i bivam sve bliža broju 30, a sve dalja od 20 (Sećate li se vremena kada su nam ljudi sa 20 godina bili STARIJI?), osetim da u mom životu i razmišljanju dolazi do promena.
Sećam se kada sam kao klinka bila ubeđena da sa 28 godina imaš totalno uređen život i odgovore na sva pitanja. E, kamo lepe sreće da je zaista tako.
Evo samo nekih stvari koje sam primetila kod sebe u poslednje vreme:
Sve više “osluškujem” signale koje mi moje telo šalje
Sjajna vremena kada sam mogla da budem na rođendanu do 3 ujutru, pa ustanem sutradan za prvu smenu u školi i uz jednu flašicu vode prođe mamurluk… pa, ti dani su svakako iza mene.
Moje telo sve teže podnosi stil života koji podrazumeva mnoštvo sedenja, rad za računarom i hranu s nogu. Bol u leđima, nadutost, lakše dobijanje dodatnih kilograma – sve su to vapaji organizma za promenom.
S druge strane, kada odradim trening, bivam nagrađena značajno kvalitetnijim i lepšim snom. Isto tako, ako doručkujem kvalitetan doručak (a ne dozvolite da vas ubede da to iziskuje mnogo vremena), osećam se mnogo poletnije tokom čitavog dana. Godine su me naučile važnu lekciju da “koža pamti”, pa se često desi da gotovo u polusnu skidam šminku i mažem se svim mogućim kremama.
Naravno, redovni pregledi su sada sasvim normalna stvar. Bilo da je u pitanju zubar, ginekolog ili provera krvne slike, nema potrebe čekati da osetiš neke tegobe da bi otišao kod lekara.
Možda će nekome ovaj stil života zazvučati “penzionerski”, ali ja bih pre upotrebila reč “odgovorno”. Kada odgovorno postupaš svojim telom (jer je ipak jedino koje imaš), odrekneš se ponekad kratkoročnih zadovoljstava i brzih rešenja, onda dugoročno ubiraš plodove tih postupaka.
Ok, stvarno zvuči penzionerski.
Razmišljam o tome šta zaista želim
Kako odrastaš, život te vodi u određenom smeru. Posle osnovne škole, upišeš srednju, posle srednje fakultet, nekada posle fakulteta master, a nakon toga tražiš prvi posao. Tamo radiš, trudiš se i dokazuješ.
I – šta onda? Kao da smo ostali bez mape koja nas je do tada vodila kroz život.
Tada često nastupa kriza identiteta – nisam sigurna šta želim, a ni šta je zapravo dobro za mene. Da li mi je potrebna promena ili sam samo nezahvalna onim što imam? Kako da otkrijem šta je moja životna svrha – ako ona uopšte postoji?
Trebalo mi je vremena da shvatim da je zaista dobro što sebi postavljam ova pitanja. Jer, ako ih gurnem pod tepih, zaista je minimalna verovatnoća da ću doći do odgovora na njih. Sjajna je stvar pitati se i tražiti se, a jedino “rešenje” koje sam do sada pronašla jeste – kreiranje novih iskustava.
Negde sam pročitala da, ako konstantno u sebi osećaš da treba da se pokreneš i probaš nešto novo, i taj osećaj ne prolazi kroz vreme, to je pravi signal da treba da napustiš “tolikputapomenutu” zonu komfora i oprobaš se u nečemu novom.
Baš kao što bi nekada davno rekao neko mudar: i korak unazad je kretanje.
Pitanje “Šta ja ZAISTA želim?” postavljam sebi i kada su životne odluke u životu (npr. Da li ja stvarno želim ovim da se bavim ili smatram da je teško da sada menjam profesiju?), pa sve do manjih odluka (Da li stvarno želim da uvedem novu jutarnju rutinu ili samo mislim da je to trenutno popularno?).
Donosim velike odluke
Možda je neko period “velikih odluka” ostavio iza sebe, a neko odložio za neki naredni period, ali je činjenica da se u ovim godinama osećaš kao da samo takve odluke i donosiš.
Kada počneš da zarađuješ, tada se otvaraju nova životna poglavlja i pitanja kao što su pitanje samostalnog života, a uz to dolaze i pitanja plaćanja računa i kirije, i možda najteže pitanje od svih: šta jesti danas.
Javljaju se i pitanja da li i kada želiš decu, da li je sada pravo vreme za kupovinu svoje nekretnine, gde bi trebalo da živim, da li imam ušteđevinu i zašto ne. Velika i teška pitanja za, po mom skromnom mišljenju, nejaka i mala (da ne kažem mlada) leđa.
Možda imaš osećaj da svi oko tebe imaju sređen i savršen život, a ti i dalje ne znaš u kom smeru da kreneš. Već bi do sada trebalo da budem jaka, samostalna, pametna i odgovorna, zar ne?
I da li će ti neko znati odgovoriti na ova pitanja? Pa, verovatno ne. Da li postoji tačan odgovor na njih koji kao pravi štreber uporno pokušavam da otkrijem? Iskreno, ne verujem.
Ali guraš. Odluku po odluku. Odgovor po odgovor. I iz svakog iskustva naučiš nešto novo. To je lepota življenja, zar ne? Bar tako kažu. 🙂
*
Ako si još uvek sa “one strane” dvadesetih (bliži 20, nego 30), možda ti ovaj tekst zazvuči strašno i pomisliš da je ta brojka 30 zaista nešto strašno. Ja se ne bih složila.
Verujem da najbolje godine i dani tek slede ako zaista veruješ u to. Ako veruješ da je mladost prošla, nema više lepih momenata samo obaveze i opterećenja, verovatno će ti tako i biti.
Ti biraj u šta ćeš da veruješ. I nauči da uživaš u svakom periodu svog života, bilo da su to dvadesete, tridesete ili pak pedesete, sedamdesete. 🙂
