Ne tako davno je i fakultet završen, a ti se preispituješ o smislu svog života, pravcu kojim treba da kreneš. Nije ti jasno kako da doneseš neke veće životne odluke koje su pred tobom.
Vrlo dobro su ti poznata pitanja: Čime bi trebalo da se bavim? Ko sam ja zaista?
Ako ti je sve ovo poznato, ne brini, verovatno si u fazi života poznatoj pod imenom “kriza srednjih dvadesetih”.
Kada se uzme u obzir broj životnih odluka koje je potrebno doneti, dvadesete se ubrajaju među najstresnije periode života. Američki autori upozoravali su da se faza tokom i nakon odrastanja doživljava kao najveća faza nesigurnosti nego bilo koji drugi period života.
Istražujući ovu temu došla sam do sjajne analogije kada je u pitanju kriza srednijh dvadesetih:
Kao da smo do sada imali životni priručnik – završi osnovnu školu, pa srednju, pa upiši i završi fakultet. Sada, kada je sve to iza nas, osećamo se kao da smo jedino mi izgubili svoj životni priručnik i ne znamo u kom pravcu da krenemo.
A, kao da to nije dovoljno, osećamo pritisak društva sa svih strana. Ako imaš momka/devojku, kada ćeš da se udaješ/ženiš? Ako nemaš, pa kad ćeš ga/je naći? Već ti je vreme. Trebalo bi da se skrasiš… Trebalo bi da nađeš posao… Trebalo bi da već zarađuješ XY hiljada… Trebalo bi da se osamostališ…
Kao da vreme u kom živimo dodatno ne otežava donošenje ovakvih odluka, društvene mreže i “savršen” život na internetu dodatno pojačavaju aksioznost. Kada vidiš svoje vršnjake koji imaju savršen život, posao, putovanja i veze, počinješ da se pitas šta nije u redu sa tobom.
75% osoba između 25 i 33 godina su iskusili krizu srednjih dvadesetih.
(Izvor: Linkedin Official Blog)
Za krizu srednjih dvadesetih vezuju se i sledeća preispitivanja:
· Da li bi trebalo da napustim sve ovde i putujem svetom?
· Da li sam upisao/la, odnosno završio/la dobar fakultet?
· Da li je ovaj posao koji radim ono čime želim da se bavim?
· Da li bi trebalo da pokrenem svoj posao?
· Da li dovoljno zarađujem?
· Da li negde kasnim?
· Da li sam protraćio/la svoje vreme?
…
Često u svojoj okolini ne nalazimo razumevanje zbog ovih preispitivanja. Roditelji, iako imaju najbolju nameru, ne mogu da nas shvate i njima delujemo razmaženo jer su oni odrasli u drugačije doba kada ovaj fenomen nije bio toliko zastupljen.
Upravo zbog nedostatka podrške i razumevanja, česta posledica su burne emotivne reakcije i/ili anskioznost.
Ok, ali nije sve tako crno, zar ne? Nije. 🙂
Dr Oliver Robinson koji se posvetio akademskom izučavanju fenomena krize srednjih dvadesetih godina, kaže:
“Kriza na četvrt životnog doba je mač sa dve oštrice. Nestabilno i stresno vreme, ali nosi ogroman potencijal za rast i razvoj.”
Pa, hajde da vidimo šta možemo da uradimo ako se osećamo kao da smo u krizi srednijih dvadesetih i kako da dođemo do tog pomenutog rasta i razvoja. Evo nekoliko saveta:
· Prihvati da je to nešto sa čim treba da se suočiš. Bežanje od problema svakako nije rešenje i izbegavanje donošenja odluka ne dovodi te ni do čega dobrog. Zato, za početak prihvati da je pred tobom vreme kada ćeš morati da zasučeš rukave i doneseš nekoliko važnih odluka.
· Ne upoređuj se sa drugima. To da li, po tvom mišljenju, kasniš ili si ispred nekog drugog, neće ti doneti ništa korisno. Fokusiraj se na sebe, na ono što želiš da postigneš i kako do toga da dođeš.
· Upoznaj sebe. Daj sebi priliku da razumeš šta ti se dopada, a šta ne. Isprobaj različita okruženja i poslove. Volontiraj. Isprobaj novi hobi. Upoznaj nove ljude. Iskustvo je ono što nas menja i samo kroz iskustvo bolje upoznajemo sebe. Ukoliko ti ovo nije prirodno, počni malim koracima i malim promenama. Kada bolje upoznaš sebe, lakše ćeš odgovoriti na pitanja o svojoj budućnosti koja te muče.
· Okruži se ljudima koji ti prijaju. Pronađi osobu koja se oseća slično i nalazi se u sličnoj situaciji, pa zajedno učite i razvijajte se. Ako imaš priliku, pronađi mentora, odnosno nekoga ko će ti svojim znanjem, iskustvom i savetima pomoći da ostvariš svoje ciljeve. Hteli mi to ili ne, osobe sa kojima provodimo vreme imaju veliki uticaj na nas i zato je važno da ih svesno biramo.
Za kraj, želim da znaš da nisi sam(a) i da su tvoja preispitivanja sasvim normalna stvar. Ako ništa drugo, mnogi su prošli ovu krizu i mnogi je prolaze.
Iskreno verujem da je super stvar i preispitivati se. To znači da ne prihvatamo okolnosti kao takve i da se, svako na svoj način, borimo da kreiramo život kakav želimo da živimo (pa i ako sada nismo sigurni šta to tačno podrazumeva).
A to je prvi korak na putu da to zaista i ostvarimo. 🙂
