Koliko često dopuštamo sebi da oslušnemo signal jedne želje?
Ne znam koja se to blistava želja šćućurila na tvojem ramenu, ali znam da svako ima poneku želju. Želje su postojane u onoj meri u kojoj je razvijeno naše sopstvo. Ukoliko za sebe smatramo da ne zaslužujemo određena zadovoljstva, nećemo se ni družiti sa željama, one će u granicama naše svesti biti anulirane uverenjem da ih ne možemo imati. Isto tako često možemo da pridodamo etiketu veličine našim željama. Ova je želja je prevelika za mene. Ova želja je mala. Pa istim tim već etiketiranim željama, dodajemo još nekoliko hrpavih etiketa. Recimo, ukoliko je jedna želja prevelika trebaće nam više vremena za ostvarenje iste, i obrnuto ukoliko je mala automatski sa sobom povlači manjak vremena. Možda smo samo navikli da se bakćemo brojkama i strategijama u većoj meri nasparam one mere u kojoj kulminira samo proces, svrha i doprinos.
Svrha, proces i doprinos su gradivni materijal jedne želje. Ujedno i njeni signali. Šta nam želja poručuje najjednostavnije ćemo čuti kroz šum njenih visprenih signala. Zato je pravo pitanje ne da li nešto želimo već da li nešto želi nas.
Svrha želje je poznata samo njoj samoj. Nigde u priručniku života, među univerzalnim pravilima življenja ne stoji pravilo da mi ljudi, moramo znati šta se to krije iza jedne želje, iza jedne ideje, iza jednog otkrića. Adresa želje nam nije poznata. I samim tim to je tako određeno s razlogom. Ja biram da verujem da je razlog nepoznatosti adrese same želje taj da ne treba mi njoj da šaljemo išta nazad, već upravo suprotno da zbog same želje gledamo samo napred. Da ne poznajući mesto odakle potiče želja omogućujemo sebi da ne dugujemo želji išta. Da znamo njenu adresu da li bismo želeli da joj se odužimo na neki drugi način sem ostvarenja iste? Želja je tu da nas uputi ka stanju koje želimo za sebe ne bi li bili srećniji, zdraviji, bogatiji… U skladu s tim, sama želja je putujući trgovac čije je glavni zadatak let oko srca čoveka kako bi kupila njegovu pažnju. Otuda se ona služi svojim signalima. Otuda su njeni signali kradljivci naše pažnje, ali ne kradljivci s namerom da nam otmu nešto od nas samih, već da nam otmu sve ono što nas sprečava da pružimo nešto nama samima. Signal želje je tu da nam ukaže šta ostaje kada jedino što govori jeste tišina. Kradljivci spoljašnjih zvukova radi bogatstva unutrašnjih simfonija.
Ana Frank je imala želju da postane pisac ili je pak obrnuto? Sama želja se događala između redova njenih spisa a rasprsnula mnogo godina kasnije kroz obajavljivanje njenog dnevnika i života. Kako možemo znati da je svrha te želje bila da se obelodani na takav način?
„Želim da budem korisna i da pričinjavam zadovoljstvo svima, čak i onima koje nikad nisam upoznala. Želim da nastavim da živim čak i nakon smrti! Baš zato sam zahvalna Bogu što mi je dao ovaj dar, koji mogu da koristim da razvijam sebe i sve u meni! Pisanjem mogu „stresti“ sve svoje brige. Tuga nestaje, a raspoloženje raste! Ali, to je veliko pitanje. Hoću li ikada moći da napišem nešto veliko? Hoću li ikada postati novinarka ili pisac?“
Ukoliko je svrha uvod sastava jedne želje, onda je proces razrada. A znamo da je razrada stecište raznovrsnosti. Ovde je teren ostvarenja želje nepoznat. Najčešće u našoj glavi imamo samo jedan glavni put za ostvarenje jedne želje. Onaj koji je obučen u odeću logike i obvijen dozom razuma. Pa tako kada se pronađemo kako koračamo van tog zacrtanog puta brzo se usplahirimo, ponekada zamrznemo a onda i povučemo. Forsiramo logiku ne kao pomagalo do cilja već kao jedini alat do ostvarenja, a kada nešto previše forsiramo umaramo se, pa umesto da predahnemo na kratko, imamo naviku da zastanemo na duge staze. Kakav je proces signal želje? Proces nam ukazuje na test istrajnosti. Ukazuje nam na istinitost naše volje. Govori nam da ne postoji jedan način. Zbori da ne postoji odustajanje već samo neotkriven način, jedna neprohodana staza koja vodi do cilja. I upravo zbog svega što proces ima da kaže on nije univerzalan za jednu osobu niti za jednu želju. Svaki proces je sam po sebi određen jednom čoveku. Proces je unikat jer je protkan nitima jedinstvenosti priče koje nosi jedno ostvarenje za sobom. I upravo u tim nitima postoji prostranstvo diverzifikacije, jer je svaka želja priča za sebe. Zamisli da je za ostvarenje jedne želje postavljen samo jedan isti put za svakoga? Onda priče ne bi postojale. Zato je proces tu da rastera monotonost a rasprši raznovrsnost naših koraka.
Fil Najt na kraju svoje knjige „Umetnost pobede“ u kojima nam daje obrise njegovog života tokom proces ostvarenja njegovih snova naznačuje da mu je jedino žao što ne može sve to ponovo. Što ne može da se otisne na putovanje u kojem bi iznova preživeo izgradnju svojih želja.
“A ipak znam da su svi ovi razlozi za kajanje u sukobu s onim za čim najviše žalim – što ne mogu sve da uradim još jednom. Bože, kako bih voleo da još jednom sve to proživim.“
U zaključku se skrio doprinos jedne želje. Još jedan razlog zašto nam je adresa želje nepoznata leži i u njenom doprinosu. Ponovo, u priručniku života ne postoji pravilo prema kojem mi možemo pojmiti šta smo to uradili za sebe a i za druge onda kada smo odabrali da se okrenemo ka ispunjenju naše želje. Već pri prvom koraku ostvarenja mi smo umreženi sa drugim bićima u tome procesu i to na način koji nama ostaje neotkriven. Kako možemo znati koliko ćemo ljudi dotaći našom ispunjenom željom? To se zapisuje u nečijem tuđem pravilniku, beleži na adresi udaljenoj od naših glava. Jedna želja se u nečijem umu ne pojavljuje tek tako. I jedna želja se ne može pojaviti samo radi ostvarenja među našim rukama. Jer kada ostvarujemo jednu želju, iskrice ostvarene želje se istom onom mrežom provlače i do tuđih ruku. Sedaju na ramena drugih ljudi. Prave let oko tuđeg srca. Raštrkanost doprinosa jedne želje zavisna je od naših koraka u procesu njenog ostvarenja. Ostvarenje uvek sa sobom povlači doprinošenje nekom drugom. Zato je doprinos tu da odnese osećaj odvojenosti i donese bogatstvo kroz zajedništvo. Da sklopi puzle i stvori jednu celu sliku.
Život devojke Rejčel Skot, jedne od žrtava „Columbine High School“ masakra dotaknuo je bezbroj života kroz pisane reči u njenim dnevnicima. Želja koju je ispisala iza garderobera u njenoj sobi sa osam godina bila je: „Jednog dana pomoći ću milionima ljudi“. Doprinos želje koja je imala nju i dalje se širi.
„I have this theory that if one person can go out of their way and show compassion, it will start a chain reaction of the same. People will never know how far a little kindness will go.“
Kako onda želja bira nas?
Želja zna da sedne na ono rame koje će razumeti njenu svrhu. Istrajati kroz njen proces. Uočiti benefite doprinosa. I neće se zadržati dugo na ramenu ukoliko ne oslušnemo njene signale. Jer ima pravo da ide dalje onda kada mi ne želimo da pođemo za njom. Ona postoji da bi se ostvarila. Ona postoji da bi nas umila hladnom vodom. Ona postoji da bi nas ugrejala. Ali kada mi to ne dozvolimo sebi i pored svi njenih šapata, poleteće kad nečijem tuđem ramenu. Ne možemo da joj zabranimo da ostane.
Mi smo nosioci želje, ne imaoci želje. Nas želja ima na umu za njeno ostvarenje, nemamo mi želju na umu. Mnogi su se uputili na put ostvarenja one želje koja je imala njih. Martin Luter King u borbi za jednaka prava, Greta Tunberg u borbi za spas planete i drugi pojedinci koji koračaju stazom svakodnevnice sa načuljenim ušima i širokim srcima..
Želja bira nas kroz signale koje mi upućujemo njoj. Ako se trgnemo na signal želje ona ostaje. Ukoliko je čujemo ostaje. U suprotnom odlepršaće ona takva ista kao što je bila, prema nekome drugome koji će je slušati, koji će je ostvariti. Njen je osnovni cilj da bude ostvarena. A kada se ostvari želja jednog pojedinca rodi se bezbroj novih, sirovih i originalnih želja.
Slobodan let želje nije naša poznanica. Želja ne bira ljude jer nas poznaje i ne ostvaruje se jer nas poznaje, ona je poslednja nota simfonije kod onih ljudi koji imaju odvažnost da se zapute ka stvaranju. Samo je potrebno da osluškujemo sebe. Signali želja jedni su od mapa koje nam život daruje ka destinaciji oplemenjivanja stvarnosti oko nas. Da li biramo da slušamo lepršavi let bezbrojnih želja?
U ukovitlanom klupku niti života, od netaknutih kutkova otkrovljenja pa sve do urezanih linija na dlanu ruke prostranstva leteće i leteće onoliko želja koliko je potrebno da se osunči neki novi kutak, da se opravi neki zabačeni kanjon i sastavi mapa dokučivosti života.
A do tada pratićemo signale želja…
S originalnošću, Katarina
