Došle su mi sestričine, zovem ih Proleće i Leto. A i takve su da znate, imena nisu slučajnost, nomen est omen. Prva se rodila Ljubica, sa dolaskom proleća – moja ljubičica, vesnik mog buđenja, olistavanja, cvetanja… a onda, jednog leta i Sunčica – njen osmeh vredi kao jedno malo sunce, ne preterujem, dete ima poseban sjaj u očima i srce vam se zgreje koliko god prozeblo bilo.
Elem, tu su i ovih dana ispunjavaju mi kuću dva cveta, oba okrenuta suncu – jedan tih i mudar kao skromna ljubičica, drugi raskošan, mala lavica – suncokret u podne.
Gledam ih i divim se. Mala je obukla košuljicu starije sestre, a velika moj duks. Taj duks sam nosila ja kada je velika bila u košuljici koja je sada na maloj. Ja sam u sestrinoj trudničkoj haljini, a ona nosi moju devojačku haljinu i divno joj stoji. Neko veličanstveno kruženje garderobe, emocija, uloga, sećanja, nostalgije ali i radosti divne današnjice.
Rastemo, prerastemo, pa se opet smanjimo, ali samo telom, duša je večito u ekspanziji.
Kako i ne bi kad se okružite prolećem i letom čak i onda kada dolazi zima… Hvala bogu da imamo to naše cveće, pogled na njega podseća nas na sunce i njegovu ljubav za nas.
Moj cvet biće zimski, izdržljiv, prkosan ali nežan kao šafran na vrhu Stare planine okružen snegom. Dečak iz vode, okrenut suncu. Brat, čuvar sestrinskog vrta.
I zimi ima sunca, znate, sve dok ima cveća biće i sunca ljudima.
S ljubavlju,
Irena
Fotografija: Pinterest
