Kada sam tražila poklon koji bih uručila svojoj mentorki prilikom odbrane master rada pronašla sam jednu rečenicu koja savršeno pristaje baš njoj. Mojoj profesorki, starijoj gospođi po godinama, a u duši jednoj mladoj i šašavoj dvadesetogodišnjakinji.
Rečenica koju sam pronašla i stavila kao posvetu njenom poklonu glasi:
“Puteva ima trista da se ode iz detinjstva, a samo se retki sete da ostanu večno dete.”
Ta rečenica mi se urezala u glavu, srce, dušu i donela mi je mnoštvo novih misli i pitanja.
Šta je to što nas čini mladima? Godine, stil oblačenja, boja kose, naš duh, karakter? Rekla bih sve to po malo, pomešano. Jer na kraju dana, sami pravimo miks naših života. Miks čije sastojke mi pravimo, ubacujemo i utičemo na to kako će nam delovati na život.
Šta je to što je toliko magično kod dece? Šta je to što pravi razliku između odraslog čoveka i deteta? Neko bi rekao izgled, visina, razmišljanja, a ja bih dodala kao meni najznačajnije pogled na život.
Kod dece je sve poprilično jednostavno i složićemo se veselo. Deca pronalaze radost u stvarima koje su nama odraslim bićima ponekad smešne. Ali je njima super, zanimljivo i nasmejano i svaki dan im je ispunjen tim malim čudnovatim radostima.
Mi odrasli ispunimo naš dan problemima, prepirkama, plaćanjima računa, razmišljanjima o životu, trci sa vremenom, žurbi… I tako ponekad uđemo u rolerkoster koji se svakodnevno ponavlja i stvorimo rutinu u kojoj zaboravimo da ubacimo vreme za odmor, radost, smeh i te čudnovate sitne stvari… A to deci poprilično dobro ide, zar ne?
I kada god postanemo svesni tog rolerkostera većina uradi par stvari, a to je da uspori i okrene se radovanju tim sitnim stvarima. Zar to nije isto što i deca rade? Jeste. U svima nama se nalazi baš to jedno malo dete koje samo čeka da se pojavi i pokaže šta sve ono ume.
Neko to malo dete čuva u sebi zauvek, baš kao i moja vesela mentorka koju bi svako prepoznao na ulici zbog pozitivne energije koju ispoljava, a i kovrdžave kose koja leti na sve strane. Neko to dete izgubi i nikad ne pronađe… A neko nije ni svestan koliko je život lep i jednostavan, samo ako dozvoli da pogleda na život očima tog deteta.
Neki dani su super, neki malo manje, neki tužni, a neki baš veseli. I to je upravo ono što čini život svakoga od nas. Ne postoji beskrajna tuga, niti beskrajna sreća, postoji balans između ta dva. Ja biram da izvučem dobro i u danima tuge i u danima sreće. Biram da sve emocije i događaje u mom životu okrenem u lekcije koje će mi pomoći u svim novim događajima koje mi slede. Nekada bih po ceo dan samo ležala, pokrivena ispod jorgana, ali se to ne uklapa u moju zamisao života koji želim i onda izaberem da ustanem i pokrenem dan u moju korist… Biram da dete u meni ostane tu zauvek, da me čini veselom, da mi pomaže da ja druge činim radosnim, a i da me opominje kada je vreme da usporim i obratim se baš njemu… Detetu, koje se nalazi u svima nama.
A šta vi birate?
