Бити родитељ у време великих друштвених промена и убрзаног технолошког развоја може да буде велики изазов. Као друштво мењамо концепт родитељства. Правила васпитања и улоге родитеља драстично се мењају и можемо са правом рећи да се налазимо у периоду транзиције родитељства и схватања детета и његових потреба, компетенција.
Модели васпитања које смо учили од својих родитеља више не важе. Родитељи су у вакууму. У некој врсти празног простора који мора бити исписан новим правилима, новим потребама.
Они који имају могућност слуха за туђе потребе, чују ПОЗИВ У ПОМОЋ. Аларми су укључени. Ко ће одговорити?
Правовремени одговор подршке…
Ко треба да пружи подршку? Држава, васпитни систем, здравствени систем, образовни систем….Можемо чекати системска решења. Можемо чекати да се све ” уреди” (ваљда тако, само од себе). А можемо и погледати у себе. Бити свесни сопствене одговорности и ПОКРЕНУТИ.
Једно је сигурно, ПОСТОЈЕ они који прихватају одговорност, који чују и дају свој допринос. Постоје они који својим ентузијазмом мењају свет, корак по корак.
УНИЦЕФ и ми
Они који прате активности УНИЦЕФ-а морају се сложити да ова организацији заиста делује у најбољем интересу деце.
Било кроз бројне активности помоћи угроженима, кроз које првенствено скрећу пажњу на угрожену децу, било кроз активно учешће у едукацији и подршци.
Оно што је актуелно је свакако и активно учешће ове организације у имплементацији нових Основа предшколског васпитања и образовања ” Године узлета” које из темеља мењају слику о детету и породици, заједници.
Годинама уназад УНИЦЕФ окупља стручњаке из различитих области и подстиче их да делују, да развијају, да размишљају о деци и породици.
Једном таквом “окупљању”, имали смо прилику да присуствујемо 06.11.2020. године на You Tube каналу Уницеф-а.
Онлајн умрежавање на делу
Када се на једном месту окупе релевантни стручњаци из области васпитања, образовања, здравствене заштите… то свакако обећава квалитетан и СМИСЛЕН програм који даје прилику да се едукујемо, да разменимо искуства, укратко да ЧУЈЕМО и нас ЧУЈУ.
Конференција је подељена у три панела и то :
- Игра – чувар менталног здравља деце и родитеља – дискусија;
- Ширење добрих модела подршке родитељству – могућности и изазови;
- Пословање по мери породице и детета – “Радно место по мери породице – представљање истраживања са децом и послодавцима.
Оно што можемо видети из самих наслова је да су организатори имали идеју да све нас укључе у расправу и да чују мишљење, родитеља, радника васпитних, образовних, здравствених, социјалних установа и удружења. Укратко, мишљење свих којих се тиче ДЕТЕ и ДОБРОБИТ детета.
Имали смо могућност да коментаришемо и постављамо питања уз добијање повратних информација. Уз апсолутно уважавање мишљења и благовремене одговоре.
Модератори и панелисти на конференцији су изабрани са мером и смислом. Одличан однос практичара и теоретичара. Могли смо да чујемо и родитеље и оне који се родитељима и децом баве.
Нећу вам у овом тексту препричавати све теме и увиде. Све можете и сами да погледате на You Tube каналу УНИЦЕФ-а, на линку https://www.youtube.com/watch?v=73ArCNjHbZM
Поменућу само неке ситуације које су ми се лично највише допале.
И ” тате” имају глас….
Савремена психологија, нарочито дубинска психологија, већ одавно тврди да је за правилан психофизички развој детета неопходна идентификација са оба родитеља. И без савремених објашњења потребе да дете у развоју има и мајку и оца, патријархалан начин живота хиљадама година неговао је релативан породичан склад, знајући да су детету нужна оба родитеља.
Владета Јеротић
Улога оба родитеља и заједничко деловање у васпитању и одгоју детета је од изузетног значаја за здрав физички, ментални и духовни развој. У нашој култури очеви су били дуго “по страни”. Сву бригу о детету би водила мајка.
Поводом ове теме, често је своје мишљење давао и наш великан Владета Јеротић. Више о овој теми из угла нашег академика, можете да сазнате на https://www.detinjarije.com/vladeta-jerotic-da-li-je-u-formiranju-licnosti-znacajnija-uloga-majke-od-uloge-oca/
Са новим тенденцијама ово се мења из корена.
Очеви у данашњем друштвеном поретку све чешће узимају улоге које до сада нису имали. Лично, одувек сматрам да је улога у одгајању мајки и очева различита.
Мајке имају ту урођену предодређеност да се баве дететом у најранијем узрасту. Осећају дечије потребе. Назовимо то “мајчинским инстинктом” или како год.
Очеви, са друге стране, имају одлучујућу улогу у развоју синапси и раном развоју мозга детета. Уз њихову урођену неустрашивост, дете добија правилан подстицај, кроз игру која подразумева бацање у вис, трчање, превртање и сл. (Много више и много паметније је о овој теми више пута говорио ДР Ранко Рајовић, те они које тема занима когу да изгуглају ДР Ранка Рајовића и да се више информишу).
Мајке су много више уплашене када се о оваквим активностима ради, те их избегавају и често тиме превише “штите” децу.
Оно што је евидентно да је све више очева који воде бригу о деци у најранијем узрасту. Појавила се и потреба и за “породиљским одсуством” за тате. О овим новинама смо имали прилику да слушамо на конференцији и да бар “загребемо” тему која ће, у будућности, узимати све већи примат.
Апликација “Хало беба”
Слушајући о апликацији која даје правовремене информације, упутства, савете родитељима, једино што сам могла да помислим било је: “Ех, да је ово постојало у време када сам ја по први пут постала мајка!”
Избегли би море ситуација када, “тата” и ја са нашим наследником, трчимо у Дом здравља, јер је дете “мало јаче бљуцнуло” или се заплакало. Колико би нам значајна била “подршка” и савет. Колико би бриге могли да предупредимо, само “једним кликом”.
Са друге стране, поводом апликације имам само једну бојазан. Апликација нуди могућност праћења дечјег развоја, а у складу са развојним каракеристикама. Једини “проблем” који видим у овоме је чињеница да узрасне карактеристике морају да се сагледају за сваки конкретан случај.
Свако дете има свој “ритам” развоја. Може се бити изузетно напредан по једним показатељима, а да у некој другој области развој буде “успорен”.
Често ћете од родитеља чуди да деца која имају развијену крупну моторику, имају успорен развој говора и фине моторике.
Апликацију, дакле, родитељи треба да схвате као алат, као помоћ у праћењу развоја детета. Међутим, у случају било ког показатеља успореног развоја, без панике и страха, морају да се обрате стручњацима, на првом месту, у Дому здравља.
Закључак…
Конференција “Родитељ у центру пажње” својим садржајем је оправдала назив. Родитељ је стављен у фокус. Уважене су потребе родитеља. Уважени су страхови. Родитељи су добили повратну информацију да су важни и да су њихови страхови сасвим нормални.
Оно што је евидентно, постоји једна особина која је својствена модераторима и панелистима овог скупа… ЕМПАТИЈА.
ЕМПАТИЈА насупрот СИМПАТИЈИ
Смиљана Грујић је на једној од радионица у организацији Фондације Новак Ђоковић, са Јеленом Ђоковић, родитељима на фантастичан начин објаснила појам емпатије и симпатије.
ЕМПАТИЈА. Могућност да се ставимо у туђе ципеле. Могућност да схватимо туђе виђење и да пружимо помоћ која је у оквиру наших могућности. Не преузимамо одговорност за туђа осећања.
СИМПАТИЈА. Стављамо се у позицију да схватамо виђење других, али и преузимамо одговорност за нечија осећања и поступке.
Модератори и панелисти ове конференције су пружили емпатију родитељима којима је то и потребно. Родитељима који су свесни своје одговорности, своје улоге и свесни су да им је само подршка потребна.
“Програми подршке, а не образовања”… како су лепо дефинисали на једном од панела.
Foto: www.pexels.com
