Znate kad se neki predmet fizički nosi / premešta (rukama), pa kad se nosači pitaju „kako ga hvatamo“? Ja sam ovaj januarski ponedeljak „uhvatila“ ranojutarnje. Otkazan čas jezika pre posla značio je – poklonjeno jutro, sat i po koje mogu da transformišem od ultra-produktivnog početka dana do vraćanja u krevet na još malo dremke, ili neke opcije između ovih dveju.
Kako konkretno iskoristiti ovaj termin sa izostavljenom svrhom u poslednjem trenutku, kako mu dodeliti odgovarajuću svrhu, učiniti sebe ponosnom na provedeno vreme? Znamo da je vreme jedini resurs koji se ne može vratiti (za sada). Ja se trudim da svoje cenim. Ovih sat i po nije mnogo, pa je odluku pametno doneti brzo, kako se ne bi gubili minuti na mnogo planiranja.
Opcija 1: Kvalitetan doručak za pola sata, knjiga u narednih još pola jer ne mogu zamisliti mirniji način početka dana od tog (da je drugo doba godine ili druga hemisfera, mogla bi i šetnja), a posle umne sledi telesna gimnastika – priprema za korpo-osmočasovni položaj.
Opcija 2: Testirati sebe – stalno slušamo savete za produktivnost i zdravo otpočinjanje dana, praćenje tokova svojih misli i slične trikove. Uvek se tu provlači meditacija ili neka druga tehnika i teško nalazimo vremena da je isprobamo a zvuči super kad čitamo o tome. Zar nije ovo sjajna prilika za eksperiment? Hajde da pružimo priliku nečemu novom, da uložimo samo tih sat i po i ispratimo rezultat. Nije kao da menjamo svoj dan, nego se raspored promenio i dedeljujemo termin novom „klijentu“, prvom na listi čekanja (za ulazak u naš život).
Opcija 3: Već sam budna, umivena, brzinski doručak pojeden a miris kafe se širi stanom i verovatno budi cimera u sobi pored. „Podigla sam sistem“ u svom umu i telu za rad, već sam u svojoj fotelji i miš je u ruci – što ne bih odmah krenula sa poslom, iskoristila pogodnost fleksibilnog radnog vremena i svoj poklonjeni jutarnji termin zamenila popodnevnim (možda me i vidi Sunce danas 😀 )?
Šta biste vi uradili u svom poklonjenom satu? Da li biste pri odabiru opcija uključili faktor vrednosti (ne samo produktivnosti, nego dok se dvoumite ili troumite šta ćete raditi u tih sat i po, da li biste se zapitali „šta da uradim da budem ponosan/ponosna na iskorišćeno vreme ali i da me to nešto podstakne da ga češće radim, da pokažem sebi ili bar testiram da to nešto mogu da odradim za sat i po“). Razmišljala sam da li je moguće „namestiti“, pokloniti sebi ovakve trenutke. Teško je prevariti sebe i naviti alarm sat vremena ranije – ako bi melodija alarma izmamila ijednu misao o ustajanju, prokrastinacija bi je nadjačala, jer mozak „zna da ne mora“ (govorim o neistreniranom mozgu). Hajde onda da se umetne neka obaveza za ustajanjem. Setila sam se svojih prijatelja ranoranilaca. Možda bi oni mogli da mi pomognu da oformim ovu naviku. Kao što sam ovog jutra ustala zbog časa jezika i razgovora sa ljudima koji me očekuju da se pojavim, kako bi bilo kad bih zakazala sa prijateljima jedan video poziv od bar 5 minuta? Mogli bismo da razmenimo po jednu motivacionu afirmaciju, virtuelno se čuknemo šoljicama kafe i onda u akciju – neko u autobus, neko na trening, neko u kuhinju. Samo 5 minuta – budni, obučeni, bez izgleda za vraćanjem u krevet. Čista kohezija energija! Kako vam se čini savet? Klub ranojutarnjih hvatača trenutaka… Inače, jasno vam je da sam ja odabrala opciju 2 i napisala ovaj (svoj prvi) blog. 😊
