“Iznenađenje je seme zahvalnosti.”
David Steindl-Rast
Duboko verujem da čovek koji dopušta sebi da se iznenadi dokazuje da suštinski razume i visoko vrednuje lepotu nepredvidivosti života – ono što nazivamo čudom koje sporadično objavi svoje prisustvo u našim malim ljudskim životima. Ovo se može razumeti intuitivno, u slučaju da smo u neprekinutoj konekciji sa svojim unutrašnjim detetom, i da nam je neokaljan i sasvim prirodan pogled na svet kao riznicu čuda čija se lepota ne iscrpljuje već se sve više razotkriva svakim novim danom našeg postojanja. Ipak, češće je ovo uverenje usvojeno kroz dugogodišnji iskustveni proces gubljenja i pronalaženja smisla i njegovih neizvesnih puteva.
Čovek je stalno u potrazi za svojim raison d’etre, da li kao zadovoljan i skroman a duhom bogat mudrac ili kao Tantalov mučenik smislom koji mu se stalno približava a nikako da ga dosegne. Svakog dana kao da je naš jedini zadatak, bili mi toga svesni ili ne, razumeti, obnoviti ili proširiti svoj smisao postojanja. Koju god životnu filozofiju odabrali ili pak kojoj god filozofiji okrenuli leđa, nemoguće je preseći nasušnu vezu čoveka sa smislom (svrhom) njegovog postojanja. To bi istovremeno značilo prekid sa životom samim. Smisao je nevidljiva pupčana vrpca između čoveka i Života, nakon što se rodi.
Važno je podsetiti se da i poricanje smisla ili njegovo udaljavanje sa našeg horizonta može ličiti na zalazak ali ne i njegovu smrt i trajni nestanak. Što smo mu dalje to nam je u većoj meri potreban, a njegovo poricanje treba tumačiti kao startnu poziciju za novi krug potrage i u perspektivi pronalazak neoborivog razloga za najglasnije Viva La Vida ikada!
Čoveku je neophodan dijalog sa smislom, od početka do kraja njegovog života. Na koncu tih povremenih razgovora, ostaje nam da se opredelimo da li ćemo u svemu videti smisao (ili znakove pored puta, što bi rekao Andrić) ili suprotno – sveopšti besmisao. Besmisao jeste u vezi sa egzistencijalnim vakuumom, ali uvek sa mogućnošću da na pustom polju iznikne nova vrednost. Mogli bismo na tu obesmišljenost gledati i tako da nas je razumevanje smisla zaobišlo jer smo se kretali pogrešim putanjama. Nekada nas tolika potera za smislom upravo udaljava od njega, izmiče nam ono što nam je nadohvat, a što zapravo i nije uhvatljivo u svojoj konstantnoj promeni i protoku. Šta ako je dovoljno samo posmatrati i pratiti promenu u kojoj je (možda) i jedini smisao…
Biti u miru sa promenama i radovati im se kao iznenadnim darovima koji nose neograničeni potencijal mudrosti. Otvoriti se za čuda, izenadne demante naših očekivanja, što u dobrom – što u naizgled lošem pravcu za nas. Pa i onda kad čudo odabere ‘stranputicu’ do cilja, od nas zavisi hoće li stići dokle je naumilo. Kako ćemo ga dočekati? Da li raširenih ruku kao zalutalo sudbinsko naravoučenije ili kao kaznu s kojom ne znamo šta ćemo osim da je proklinjemo i dajemo joj snagu da još jače pritisne gas na stranputici izneverenih očekivanja…
Istina je da nema stranputice, nema bespuća sve dok postoji mapa zahvanosti koja nas nepogrešivo vraća putevima smisla.
S ljubavlju,
Irena.
P. S. Proleće pupi u nama, biće opet cveća – dokaz da je preporod smisla moguć posle svake zime…
Naslovna fotografija:
“Zlatne suze” Gustav Klimt
Izvor: Pinterest
