Da li našoj deci pružamo veštine koje im mogu pomoći za život koji im predstoji? Da li smo naučili decu kako se uči ili nam je akcenat i dalje na usvajanju sadržaja? Da li smo obučili decu za sam proces učenja ili samo za učenje školskog gradiva?
Učenje nije privilegija pojedinca, već prirodna potreba svakog čoveka. Ono je postojalo mnogo pre nego što su se formirale prve škole i prvi oblici sistemskog vaspitanja i obrazovanja. U cilju sticanja različitih znanja i umenja, potrebnih za život, čovek se spontano uključivao u proces učenja.
Dete se rađa kao radoznalo biće koje ima potencijal da uči, otkrivajući i upoznavajući svoj svet u neposrednoj sredini. Dakle, svako može da uči. Visina dometa koja se može dosegnuti u učenju je druga stvar. Ako je učenje prirodna, spontana akcija, kako smo onda, uspeli da od njega napravimo tako veštački oblikovanu, nametnutu obavezu detetu. U nekom koraku smo pogrešili. Negde smo nešto pogrešno shvatili i krenuli u potpuno suprotnom pravcu od onoga koji je prirodan i logičan. Pokušaćemo ovde da otkrijemo koji su to koraci koje smo izostavili ili pogrešno shvatili.
Da bi dete bilo spremno da nauči nešto novo, ono mora da bude zainteresovano i motivisano za to.
Treba da vodimo računa o unutrašnjim pokretačima kada želimo da svesno uključimo dete u proces učenja. Podstičući unutrašnje činioce stvaramo veštine kod dece koje će im pomoći da kasnije samostalno organizuju svoje učenje.
Ako smo rekli da radoznalost pokreće dete na učenje onda ona treba da nam bude polazna tačka u procesu učenja. Sadržaji koji bude radoznalost i načini rada koji podstiču tu radoznalost su idealni za naizgled spontano učenje. Kada je deci jasan cilj, zbog čega nešto uče, biće i motivisanija da se uključe u učenje.
Određivanje jasnih ciljeva učenja
Upravo podsticanjem radoznalosti kod dece i određivanjem jasnih ciljeva, možemo pobuditi ove unutrašnje pokretače za učenje. Čak i kada je reč o učenju za ocenu. I ono ima neku svrhu. Učenik uči jer želi da dobije bolju ocenu, da ima bolji uspeh, da upiše željenu školu ili fakultet. Na taj način, biće spremniji da savlada gradivo koje mu i nije interesantno, jer će mu biti jasan cilj.
Proces učenja je individalni proces
Svako dete je ličnost za sebe i različito doživljava, prihvata i shvata informacije koje dobija i stiče u tom procesu. Stoga se u procesu učenja, mora voditi računa i o različitim karakterima i ličnostima svakog deteta. Različitost u karakterima je nešto što utiče na to kako ćemo primiti jednu istu dobijenu informaciju. Često se pitamo, kako to deca, istih roditelja, isto ih vaspitali, a ona, opet potpuno različita.
Proces učenja je aktivan proces
Učenje nije proces prenošenja gotovih znanja sa nastavnika na dete. To je aktivno učestvovanje deteta u stvaranju i građenju sopstvenih znanja od onoga što je čulo, videlo ili otkrilo. Stoga, uzaludan je posao nastavnika koji pokušavaju da prenesu svoje znanje na drugog, jer znanje jednog je samo njegovo. Kod dece treba razvijati aktivan odnos prema učenju. To znači stavljati ih u situacije da misle, tragaju, pronalaze, eksperimentišu. Postavljati im pitanja, podsticati ih da i sami postavljaju pitanja i tragaju za odgovorima na ista. Na nastavniku je da ukazuje na različite izvore informacija. Da upućuje, vodi i usmerava decu. Da ih podstiče i ohrabruje da nastave sa učenjem. Da pruži pomoć kada je potrebna, što ima veliku motivacionu snagu u učenju.
Povezati ono što se uči sa životom
Želja da se ono što se uči poveže sa praktičnim, sa životom, je takođe pokretač dečje spremnosti za učenje. Zato, kad god možete, pokušajte da školsko gradivo povežete sa stvarnošću koja ih okružuje. Pokušavajte da pronađete primenu onoga što se uči u realnom životu. Kada vide da nešto ima svoju funkciju i svrhu, biće im lakše da to i nauče.
Podsticati dečji uspeh u učenju
Ništa ne ohrabruje bolje nego postignuti uspeh, niti demorališe više nego neuspeh. Stavljajte ih i u situacije da sami procenjuju sopstveni uspeh. Neka sami sebi pregledaju zadatke ili daju sebi ocenu i obrazlože zašto tako misle. To im može pomoći da vide gde su u odnosu na ono gde žele biti. Nagradite ih za postignuti uspeh. To ne moraju nužno biti materijalne nagrade. Pohvala, reči kojima izražavate da ste ponosni na njih jer su uspeli da završe postavljeni zadatak, njima će značiti mnogo. Važno je da osete da se njihov rad i uloženi trud cene.
Učenje kao prirodna potreba svakog čoveka.
Doživljavajući učenje na ovakav način, deca će biti spremnija za samostalno učenje. Ona se moraju naučiti samom procesu učenja. A učenje ne podrazumeva samo usvajanje školskog gradiva. Niti ono prestaje sa završetkom škole. Učenje je skup aktivnosti prisutnih tokom skoro čitavog života čoveka. Intezivne i stalne promene zahtevaju od pojedinica stalno učenje i usavršavanje. Ako postavimo učenje kao aktivni proces u kom će učenik promišljati i eksperimentisati, onda je tu jasna i naša uloga. Mi, kao nastavnici i roditelji imamo zadatak da usmeravamo decu, stvarajući prilike koje će ih podsticati da misle. Jer, kako i Sokrat kaže Ne mogu naučiti nikoga ništa, mogu ih samo naterati da misle. A Sokratu treba verovati na reč. 😉
