Nema potrebe da komentarišem najkomentarisaniju situaciju u koju smo se našli. Pošast. Sve je sa njom nejasno i jasno.
Ovde bih da se bavim nama i onim što nas podmuklo gazi – besmislenost. Na sve strane, sve nam je “izgubilo dušu”, fali nam “duša” svega. Ono istinsko i stvarno, ono što svemu daje smisao i čini ga živim. Sve češće nailazim na prazne i pogubljene ljude. Nemotivisane i neinspirisane. Traže se u poslu, sa ljudima, odlukama, celim okruženjem i sredinom. Sve veći broj nemoćnih ljudi, oko mene, pored mene i preko puta mene. Počeli smo da svemu nalazimo mane. Ništa nas ne ispunjava, a sve nas opterećuje i prazni. I to baš onda kada je trebalo da je životna lekcija izvučena – samo je život vredan, i samo je on jedan. Kada prođem glavnim šetalištem (bilo kog grada) u poslednje vreme zapažam isto, uvek osećam istu energiju i čujem iste priče. Boja masa koje se kreću oko mene je crna! Garderoba i oči ljudi dokaz su za to. Ali, nije sve tako crno, verujte!
Gušenje besmisla –smislom to je rešenje i izlaz za mnoge probleme. Pitate se, kako se besmisao guši? Kažem vam: pesmom; jaknom svetlije boje; pantalonama koje vam dobro stoje; idejama; avanturama; kafom za poneti; šetnjom sa prijateljem; neočekivanim osmehom; laganim disanjem ili malim motivisanjem. Možeš da odabereš i neke svoje načine, razloge i sredstva kojima gušiš ovaj podmukli cilj – da svi postanemo roboti zarobljeni u moru tuđeg otpada. Uguši ga životom. Oživljavaj sve što možeš. A šta je to “sve” što možemo? Pa, bukvalno sve! Da, toliko možemo i toliko smo moćni, iako smo to zaboravili!
Predlažem akciju buđenja i oživljavanja, svima. Dolazi nam proleće, divan primer obnove i života. Da se potrudimo da budemo u skladu sa prirodom, da učimo od nje šta nas ona uči, da pustimo da izleči sve što nas muči. Ja još uvek verujem u ljude – u sve nas, u vedrije dane i u mnogo bolje sutra!
“Sve one sitnice koje su u nama, i one koje su oko nas. Veliki su spas. Vreme je da ponovo otvorimo oči. “ – Pergament
