Ako planiraš da živiš sa mnom moraćeš da se navikneš na mnogo knjiga. Saplitaćemo se preko njih dok ujutru, još uvek pospani, tražimo levu čarapu, jurimo da se umijemo i popijemo crnu kafu bez šećera, onako sa nogu. Padaće ti na glavu dok pokušavaš da otvoriš prozor. U sobi je zagušljivo, ceo dan nisam provetravala. Samo sam pisala, plakala i spavala.
Neke nove novcijate skupljaće prašinu.
Nepročitane.
Netaknute.
Druge će se pak raspadati, ispadaće ih njih razne beleške, brojevi telefona zapisani na parčetu papira, imena otrgnuta od zaborava. Stranice će im biti umrljane kafom i čokoladom i ižvrljane, jer ako ne zapišem misao u trenutku kad se pojavi u mojoj glavi, posle sve odnese vetar. A prava je šteta. Neke ideje su mi zaista bile dobre, ali ih se više ne sećam.
Biće tu knjiga sa posvetom i onih kupljenih ali nikad poklonjenih jer mi je bilo teško da se razdvojim od njih, pa sam ih jednostavno zadržala za sebe.
Nađoh u jednoj knjizi citat napisan rukom moje najbolje drugarice. To me vratilo u dane kada smo zajedno sedele u školskoj klupi, čitale svaku lektiru i sastave pisale naliv perom.
A tu je i ona jedna koju sam kupila dok si me čekao na hladnom januarskom danu ispred lokalnog supermarketa. Magla se lagano spuštala, promrzle ruke ugurao si u džepove kaputa. Posmatram te dok čekam red na kasi i pitam se o čemu razmišljaš. Volim te.
Zamalo da zaboravim, pored knjiga imam i jedan mali kaktus. Obećavam ti da ga nećeš ni primećivati. Ne znam odakle mi, čini mi se da sam ga dobila na poklon za rođendan. Od koga, stvarno se ne sećam.
Kad smo već kod sitnica imam i nekoliko šolja za kafu i čaj, mada ih ja uglavnom koristim za kafu. Čaj pijem samo kad se prehladim. Zapravo stalno koristim jednu šolju, malo okrnjenu. Ove ostale samo vučem za sobom, valjda iz navike. Ali ne traži od mene da se razdvajam od njih, to ne mogu. Smestiću ih u kredenac u kuhinji. Ne zauzimaju puno mesta, a meni su ceo svet.
E da, i jednu macu. I nju dovodim sa sobom u naš mali zajednički stan. Sasvim obična maca, ali malo tvrdoglava i željna slobode. Ponekad je nema par dana, ali se gotovo bez izuzetka vrati kad se zaželi mažnje i pažnje. Maca i ja delimo istu ljubav, ljubav prema knjigama. Doduše ja ih čitam i pišem, a ona voli da drema na njima. Čak me i malo podseća na mene. Valjda to tako ide. Ljubimci posle nekog vremena počnu da liče na svoje gazde.
Maca nema ime. Smislićemo ga zajedno.
Maca nije svojevoljno postala deo mog života. A nisam se ni ja samo probudila jedno jutro i odlučila da želim macu. Znaš da baš i nisam odgovorna kada su kućni ljubimci u pitanju. Macu mi je donela sestra i sve je trebalo da bude privremeno, dok joj ne nađe dom. Posle smo maca i ja jedna drugoj prešle u naviku i tako smo postale cimerke.
Čoveku su navike potrebne kao vazduh i voda. Kad svakodnevica krene da nas melje potrebno nam je nešto za šta možemo da se uhvatimo – navike, sitni rituali, malo krzneno stvorenje koje nas uvek čeka.
Planirala sam da maminu pisaću mašinu smestim na trpezarijski sto. To je samo privremeno, dok ne sredimo radnu sobu.
Mislim da je to sve za sada. Ako mi još nešto padne na pamet ja ću ti pisati.
P.S. nadam se da još uvek želiš da živiš sa mnom.
Milica.
izvor fotografije: we heart it
