Kada bismo na svoje greške bili osetljivi u meri u kojoj reagujemo na tuđe i delovali jednakom snagom i sa jednakom strašću, vrlo brzo bismo shvatili da jedino put dublje zagledanosti u sebe donosi priliku za poništavanje sopstvenih mana, unutrašnji mir i mogućnost za sreću.
Zašto tražimo greške kod drugih?
Osetljivost na tuđe mane u tolikoj meri da kod drugih vidimo trun u oku a u svom ne opažamo brvno, jeste vid bekstva od susreta sa sobom i samoprocene koja može doneti uvid u sopstvene slabosti i mane. Dolazi kao rezultat ljudske potrebe da se krećemo linijom manjeg otpora, promašujući tako suštinu i istinu, jer dajemo sebi za pravo da se bavimo tuđim životima o kojima svakako ne možemo imati široku i celovitu sliku, ma koliko nam se činilo da se osoba otvorila ili da imamo dovoljno podataka o njoj… To sve liči na površno hvatanje tuđih mana, i traženje načina da ugodimo svojoj sujeti koja je kao pantljičara, nikada sita a mi u sve lošijem stanju. Umesto da se okrenemo ljubavi i prihvatanju i time dovedemo sebe na put trajne i tihe radosti i mira.
To radimo sebi ili iz nesvesnosti ili iz navike koju ne želimo da iskorenimo jer to zahteva trud, a naša lenjost duha sprečava nas se aktiviramo u čupanju unutrašnjeg korova i omogućimo duši da raste.
Tako vremenom shvatimo da nas nešto guši, sputava, pritiska i ne daje da nadrastemo niske prostore i uzdignemo se više ka svetlosti.
Tada nam sopstvena lenjost duha izađe na nos pa se osećamo prazno, izgubljeno, promašeno i zarobljeno. Ona samoodgovornost koju smo na početku lagano preskakali jednostavnim prelaskom na peron osudi drugog, sada više nema gde, eksplodira kao veliki prasak i sravni sve naše lažno stvorene ličnosti koje smo s mukom održavali živima kako bismo druge ubedili da smo srećni, jaki, uspešni i da volimo i prihvatamo sebe.
Ko se tu snađe – pobednik je. Ali obično bude preteško orijentisati se u tako haotičnom i maglovitim prostoru naše ubijene unutrašnjosti. Zato treba na vreme osvestiti svoje misli, reči i dela.
Kad osetimo nagon da krenemo sa analizama drugih i javnom kritikom, bolje je da stanemo i zagledamo se u sebe, pa taj poriv da druge ocrnjujemo shvatimo kao poziv unutrašnjeg bića na vraćanje na pravi kolosek.
Kad krenu misli okrivljivanja drugih za sopstvene neuspehe, bolje je da zastanemo i kažemo sebi – hajde da vidimo šta je u ovoj situaciji bilo u mojoj moći i mojim rukama, koliko sam zaista žrtva a koliko neko ko nije svesno i promišljeno ušao u celu priču.
Kad nas napusti osećaj poverenja u osobu koju volimo, hajde da ne padamo tako lako u moguće interpretacije tuđih postupaka i reči nego da se setimo da je to osoba koja nam je toliko puta pokazala svoju dobronamernost, iskrenost i ljubav, pa čak i da je pogrešila, čovek je.
Kad od drugih ne dobijemo ono što želimo, hajde da ih ne okrivljujemo, nego prihvatimo činjenicu da drugi nisu isto što i mi i da svako ima svoju percepciju stvarnosti i dobrote.
Nama niko ništa ne duguje, ne treba da činimo dobra dela kako bismo zauzvrat dobili nešto, već zbog sebe, rasta svoje duše i koračanja neograničenim poljem mogućnosti.
Ne stavljajmo na druge teret savršenosti u koji smo spakovali lična nezadovoljstva, ogorčenost, zavist i loše navike jer time nećemo sebi olakšati i život učiniti boljim. Možda trenutno deluje da će nam biti lagodnije a u stvari tim odbacivanjem nepoželjnih delova sebe samo se odričemo mogućnosti da budemo svoja najbolja verzija i delo u procesu usavršavanja.
Naslovna fotografija: Pinterest
