Sve životne mudrosti su kratke i jasne. U toj njihovoj jednostavnosti pronalazimo dubinu njihove suštine a u kratkoći širinu njihovog uticaja. Uvek težimo da se vratimo jednostavnosti, miru, tišini iza buke svakodnevnog života. Vraćamo se čaši vode, pesmama bez reči, zalasku sunca. Pa tako i sa mnogo znanja i informacija koje upijamo, znamo da su najmudrija ona koja su ujedno i jednostavna.
Neke od tih mudrolija mogu se pronaći i u knjizi „Uspori i videćeš čudo života“ autora Hemina Sunima, budističkog monaha rođenog u Koreji i ujedno prvog korejskog monaha koji podučava religiju na američkom koledžu.
U knjizi koje je podelio sa nama, upućuje nas na kratke ali važne poruke koje nas navode da se pomalo zapitamo, šta je to što je važno, šta je to što kod sebe uočavamo, kako da olakšamo sebi i uživamo u čudu života…
Sa tobom delim nekolicinu poruka koje su mene navele na razmišljanje i zapljusnule me hladnom vodom:
Znate li zašto je taj razgovor toliko dosadan? Zato što smo zatočeni u ljubaznost i ne smemo da govorimo iz srca. Svaki razgovor mogao bi da bude interesantan i živ ako bismo počeli da razgovaramo potpuno iskreno.
Kada smo zaslepljeni gnevom, donosimo odluke zbog kojih se kasnije kajemo. Izlazak iz prostorije pre nego što se spale mostovi jeste znak zrelosti.
„Papir obavijen oko tamjana ima miris tamjana, a struna kojoj se vezuje riba smrdi na ribu“. Svidelo se to nama ili ne, prirodno smo pod uticajem okoline. Zapitajte se: „Na koga želim da se ugledam? Da li je ta osoba fizički ili mentalno blizu?“.
Ako pomognemo nekome očekujući nešto zauzvrat, ne dajemo, već pozajmljujemo. Iskreno davanje događa se kada se ništa ne očekuje zauzvrat. To takođe znači da se odričemo kontrole nad onim što smo dali.
Čitav kosmos sadržan je u jabuci koja se nalazi u kutiji za ručak. Drvo, sunčeva svetlost, kiša, zemlja. Vazduh, farmerov znoj, sve je u njoj. Dostavni kamioni, benzin, tržište, novac, kasirkin osmeh, sve je to u njoj. Frižider, nož, daska za sečenje, majčinska ljubav, sve je to u njoj. Sve u kosmosu zavisi jedno od drugog. A sada razmislite o tome šta sve postoji u vama. Čitav kosmos je u nama.
Svet će nastaviti da se kreće i bez vas. Ostavite se ideje da je vaš jedini put, da ste vi jedini koji može da ga ostvari.
Moj dragi prijatelju, molim te, nemoj se obeshrabriti samo zato što malo zaostaješ. Život nije trka na sto metara protiv tvojih prijatelja, već celoživotni maraton protiv sebe samog. Umesto da se usredsredite na prestizanje svojih prijatelja, prvo se potrudite da otkrijete svoju jedinstvenu suštinu.
Ako ste se molili ovako: „Molim te, daj mi ovo. Zaista bih voleo da se to desi“, onda pokušajte da se molite i ovako: „Uvećaj moje srce kako bih mogao da primim i prihvatim stvari koje sada ne mogu.“ Nemojte se cenkati sa Bogom, sa Budom i bilo kojim božanskim bićem da bi vam ono dalo ono što želite u zamenu za materijalne ponude.
Nadam se da si pronašao u lakoći ovih poruka težinu njihove mudrosti! I da si pronašao način da uvećaš svoje srce. U međuvremenu, kad kad, uspori i videćeš…
S originalnošću, Katarina
