Većina nas je sklona tome da sve deli na krajnost: jak ili slab, uspešan ili neuspešan, introvertan ili ekstrovertan. Lično mislim da je ta vrsta razmišljanja u osnovi pogrešna i da se bazira na moći i poziciji umesto na principu.
Nedavno sam imala situaciju u kojoj sam u sred razgovora počela da plačem. Druga strana okarakterisala me je kao „slabu“ zbog tih suza, iako zna da sam sklona emotivnim erupcijama. (Rasplačem se na reklamu ako je dirljiva). Taj komentar me je podstakao da se zapitam da li je sve tako jednostavno podeliti, svrstati u kategoriju, na osnovu jedne stvari dati pretpostavku ili uverenje. Nisam imala utisak za ovih 30 godina da je život tako jednostavna stvar da sve može da se podeli samo na dve strane. Levu ili desnu.
Kod mene je sve nekako uvek bilo pomešano, i uvek se kretalo pa vraćalo na svoje mesto u mom mentalnom prostoru. Tako ni plakanje ne vidim kao znak slabosti. Kao što ni onaj ko izgleda spolja tvrd kao kamen ne mora biti istinski snažan i hrabar iznutra. To već pripisujem izgledu, iskustvu, naučenosti kako se barata sa emocijama i tako dalje. U tom slučaju, izgled stvarno ume da prevari. I zašto je uopšte važno da se delimo na jedne ili na druge? Zar ne mogu da budem introvertna u jednoj ali ekstrovertna u drugoj stvari? Zar moram da budem super uspešna na poslu da bi me svet video kao „uspešnu“? Neretka pojava je ta da je osoba veoma produktivna i poštovana u svojoj poslovnoj sferi, ali neuspešna kada je u pitanju porodica ili emotivni odnosi. Da li je to onda uspeh?
Uspeh je prema tome, je l’ te, relativan. Zavisi od naših unutrašnjih nahođenja, želja i pogleda na svet. Uspeh je summa summarum – individualna stvar. Ali šta kada shvatite da oko vas ima ljudi koji uspeh ne posmatraju kao individualnu stvar, već u toj mentalnoj oskudici tuđi uspeh do određenog stepena doživljavaju kao svoj neuspeh, i obrnuto? Zabrinjavajuće.
Isto je i sa viđenjem slab/jak. Mogu biti hrabra u nečemu što je meni sasvim prirodno okruženje, dok je drugima najblaže rečeno zastrašujuće. Ali isto tako, mogu da se savijam od straha pred naizgled sasvim prostim stvarima, jer to su moje slabosti, i moje slabe tačke. Poznato je da deca koja imaju poremećaj pažnje mogu da imaju hiperfokus na stvari koje ih zanimaju. Nije svaka slabost-slabost. Verujem da neke slabosti mogu da postanu velike prednosti za određene stvari, ali za to nam je potrebna promena okruženja, energije, i ojačavanje unutrašnjih vrednosti. Verujem da se to može učiniti promenom paradigme o kojoj ću vam govoriti.
Mnogi ljudi razmišljaju u kontekstu ili/ili. I zašto je to uopšte važno? Zato što imamo utemeljenu ideju da je najvažnije pobeđivati, i shodno tome ganjamo osobine koje nam u tome pomažu. Ali nije možda stvar ni u tome. Ne želim da govorim o pobedi kao da je nešto loše, jer nije. Stvar je u odnosu.
Oduvek se nekako svet kretao u smeru Pobeda/Poraz. To znači – kada ja pobeđujem ti gubiš. To nije samo smer, to je mentalitet koji je duboko ukorenjen. Ljudi koji se upoređuju sa drugima, automatski sebe postavljaju u kontekst Pobeda/Poraz. Roditelji najčešće ovakve greške prave kada upoređuju decu sa drugom decom. Tako od malih nogu učimo da je sramota biti “slab” jer moraš da pobediš, moraš da budeš bolji od drugih. I to je potpuno pogrešna paradigma, jer produktivnost potiče iz lošeg korena.
Nemam nameru da govorim protiv pobedničkog razmišljanja, već o načinu na koji se ispoljava u ljudskoj interakciji, i koliko je navedeni odnos u našoj svakodnevnici toksičan za onu našu istinsku ispunjenost, koja ne treba da bude instant već postojana. I kako određene osobine i obrasci ponašanja postaju sve “neophodniji” i “traženiji” u ljudskoj kulturi, a sve zarad toga da bi se izvojevala pobeda ne nad sobom samim, već najčešće nad nekim.
Stiven Kavi u svojoj knjizi baš o ovim odnosima govori. Iako filozofija Pobeda/Pobeda na prvo čitanje može da zvuči malo idealistički, odnos Pobeda/Poraz zvuči sasvim poznato, jer smo na tom sistemu maltene svi odrasli.
Naravno da postoji mesto za mentalitet Pobeda/Poraz u krajnje kompetitivnim i nepoverljivim situacijama. Ali život uglavnom nije takmičenje. Ne moramo da živimo svakodnevno se nadmećući sa svojim supružnikom, svojom decom, svojim kolegama, svojim komšijama i svojim prijateljima. ,,Ko pobeđuje u vašem braku?” je smešno pitanje. Ako oba supružnika ne pobeđuju, onda oba gube. Veći deo života je međuzavisna a ne zavisna stvarnost. Većina rezultata koje želite da ostvarite zavisi od saradnje između vas i ostalih. Mentalitet Pobeda/Poraz je u suprotnosti sa saradnjom. –Stiven K. Kavi
Kada živimo sudelujući sa drugima kao tim i kada ne želimo da drugi budu gubitnici, osećaj nadmetanja prestaje biti nezdrav i otrovan, sizifovski. Naravno da se ne može u svakoj situaciji birati ovakva filozofija. Ako naš košarkaški tim pobedi, drugi gubi. To zavisi od stvarnosti. Međutim, u svim životnim okolnostima u kojima možemo da pravimo izbore šta ćemo da mislimo i kako ćemo na svet i sebe gledati, i koju ćemo vrstu odnosa praviti, Pobeda/Pobeda je jedina prava alternativa u stvarnosti na duge staze.
Na kraju krajeva, ne postoji mogućnost da ostvarimo pobedu u svom životu ukoliko je ne spoznamo od čega se ona sastoji i koliko je to u skladu sa našim unutrašnjim vrednostima. Za takav uzvišen način delovanja potrebna je zrelost, emotivna snaga ali i integritet.
Ljudi koji razmišljaju u ovom smeru, za mene su istinski lideri koji u međuljudskim odnosima podstiču druge na ispravan stav, oni koji žive mentalitet izobilja održavajući teoriju da ima dovoljno za svakoga. Živeti po principu Pobeda/Pobeda daje nam idealnu odskočnu dasku za sinergiju, eliminiše negativnu energiju koja je uvek prisutna kada postoje razlike u ličnostima ili položaju. Budimo zato lideri pozitivne, kooperativne energije, u kojoj je jedina alternativa Pobeda/Pobeda, kada god je i koliko god da je to moguće. Budimo nosioci promena i starih tradicionalnih pogleda na svet u kojem “pobediti” znači poraziti druge, i u kojem samo jedna osoba može da bude „broj jedan”.
S dobrom energijom u divan dan,
Veliki zagrljaj,
Anđela
