U čemu se ogleda potreba čoveka da igra, pleše? Zašto je igra, kao kombinacija različitih pokreta važna iz perspektive ličnog funkcionisanja i zašto je bila važna različitim zajednicama koje su je prenosile kroz kulturno nasleđe?
Pokret kao telesna inteligencija
Hauard Gardner, tvorac teorije o višestrukoj inteligenciji, prepoznavao je telesno-kinestetičku inteligenciju kao posebnu vrstu inteligencije naročito razvijenu kod sportista, atletičara, plesača ili glumaca. Osobe sa visoko razvijenom telesnom inteligencijom odlikuje visoko razvijena koordinacija tela, skladnost i preciznost pokreta, umeće rada sa rukama.
Međutim, poslednjih godina se ističe dobrobit koju pokret ima sam po sebi, bez obzira na stepen umešnosti u izvođenju, koji bi svedočio o visoko razvijenoj telesnoj inteligenciji određenog pojedinca. U savremenim psihoterapeutskim pravcima, poput terapije pokretom (Dance/Movement therapy), nefleksibilnost tela, zgrčenost mišića, neskladnost pokreta se ne posmatraju kao odsustvo TI, već kao odgovor organizma na stresne događaje ili traume koje treba promeniti. Promenom navika, utvrđenih obrazaca pokreta kroz ritam, muziku ili melodiju, osvešćivanjem novih kombinacija pokreta, telo se isceljuje, a sa njim i um (mišljenje), emocije (osećanja) i duh (jedinstvo, sopstvo, osećaj celovitosti).
Pokret u tradicionalnoj kulturi
Pokret i ples su uvek imali važno mesto u kulturnom i narodnom stvaralaštvu različitih naroda. Svaka zajednica je stvarala sopstvene plesove, pokrete, muziku i ritmove jer je to bio jedan od načina da se kolektiv poveže sa prirodom (oko i unutar čoveka), da se umilostive više sile i da se prizove zaštita.
U balkanskoj tradicionalnoj kulturi, razlikuju se dve vrste igara, tj.plesova: svetovne igre – kola i običajne igre. Prema etnologu, Tihomiru Đorđeviću, telesni pokreti u svetovnim, orskim igrama su namenjeni izražavanju ljudskih osećanja i zadovoljenju osećaja za lepo. U ovim igrama bilo je važno umeće izvođenja i lepota pokreta, a koji bi svedočili o standardu onoga što je zajednica na određenom prostoru smatrala lepim. Obredne igre su pratile običaje i imale sasvim drugačiju funkciju od svetovnih plesova i kola.
Ples kao kolektivna molitva
Za razliku od svetovnih igara, obredne igre su pratile obrede (običaje) i rituale prilikom važnih životnih događaja pojedinca ili promena u godišnjem ciklusu prirode (promene godišnjih doba, nepogode). Cilj obrednih igara nije bio u tačnom prikazu pokreta ili perfektnosti izvođenja, već u radnjama koje su trebale da omoguće da se zajednica lako suoči sa promenama ili pojedinac lako pređe iz jedne u drugu životnu fazu. Devojka koja se udaje, mladić stasao za ispit zrelosti (inicijacija, punoletstvo), smrt člana zajednice itd., bili su događaji koji su drastično menjali uloge i položaj pojedinca i zahtevali da se osmisle novi obrasci ponašanja i delovanja. Obredne radnje su trebale da pomognu pojedincu da adekvatno obradi (osvesti, razume) osećanja koja su tim događajima mogla da budu uzrokovana i ponovno uspostavi narušenu ravnotežu.
Obredne igre (pokreti i radnje) su bile različite. Od igranja ispred Svetog drveta, pečenja pogače, do pljeskanja rukama kao simbola dobrodošlice gostu. U obrednim igrama su učestovali svi članovi zajednice, iako je najveći broj rituala i obreda bio upravo usmeren na one članove koje je promena najviše pogodila. Bolestan član zajednice, devojka koja postaje nevesta – igra i rituali su trebali da pojačaju i “prenesu” svojstvo određene pojave u prirodi (sunca, vode, kamena, biljke ili svojstvo životinje) i da pre svega pojedincu donesu dobro i zaštitu.
Umesto zaključka
Podrška koju je zajednica pružala svojim članovima, različitim radnjama i pokretima koji su činili celinu obrednih igara, svedoči o stvaranju i razvijanju kulture međusobne povezanosti i solidarnsoti u kojoj nijedan član zajednice nikada nije bio prepušten sam sebi. Problem pojedinačnog člana je uvek bio i problem širih sistema čiji je on deo, odnosno problem cele zajednice.
Na sličan način na koji je jedna tradicionalna zajednica “odigravala” kolektivne i lične probleme, radost, tugu, bol ili sreću, na sličan način možemo izraziti, odigrati sopstvene emocije kroz pokret, ples, ritam ili muziku. I na taj način ih prihvatiti, osvestiti, upoznati, pustiti ili prepustiti. Izražavanje sebe, a da bismo osvestili, probudili i usmerili dobru, ili kanalisali lošu energiju je jedna od pretpostavki korišćenja plesa u terapeutske svrhe. Poenta nije u preciznom pokretu, tačnosti izvođenja, već u traženju sopstvenih pokreta i povezivanju sa prirodom oko i unutar sebe.
Pokret je uvek bio mnogo više od onoga što se na prvi pogled činilo (ritam života) Danas, ovo saznanje ponovno otkrivamo…. u drugačijem vremenu i kontekstu življenja.
Photo: Pinterest, Nacionalni ansambl KOLO
