Посматрајући људе око себе и живећи са њима у садашњем моменту, не могу, а да не приметим све већи број оних који стварају своју виртуелну стварност, која нема везе са реалношћу. Заваравају себе ( јер, да се не лажемо, друге не могу), да живе савршене животе. Да су срећни…. ( чудан појам среће), задовољни. Да су вољени ( јер морају бити вољени поред свих тих силних лајкова), али заборављају једну велику истину. Човек је социјално биће. Потребна му је блискост. Потребна му је самооствареност, а можемо се остварити само кроз однос са другима. Зато је ово мој позив онима који кроз виртуелно живе други живот уместо да живе онај који им је дат. Пробудите се, посветите се. ВИ сте једина особа која може да унесе промену у свој живот. Да га покрене, да га побољша, осмисли……
ВИ можете да развијете смислене односе са окружењем, али морате да инвестирате себе у то. Не живите туђе животе, не желите туђе животе, не копирајте слепо шта вам се сервира. Осмислите свој живот.
Саосећање….осећање…
Зашто се Ви тичете МЕНЕ? Зато ште важни (реални ви, не виртуелни). Зато што смо, из неког разлога рођени у исто време, на истом месту и не могу да се правим да не видим, да не чујем. Не могу да пристанем да будем бомбардована негативном енергијом која се таложи, јер је људски род изгубио везу са природом,са човечним у себи. Један паметан човек (опростиће те ми што сам заборавила име) је рекао: ” Један од најбољих начина да помогнемо себи, је да помогнемо другима.” Па, ако ово бар једној особи помогне на било који начин, вредело је. Ако није, праштајте.
Драги мој ближњи…
Седиш сам у својој ружичастој фотељи, на својој ружичастој тераси. Окружен ружичастим цветовима јоргована, прелепим ружичастим завесама. Пијеш чај из ружичасте шоље. Спушташ је на ружичасти столњак са ружичастим ресицама. Гледаш око себе. У дворишту ружичаста фонтана подсећа на ток.
Сва природа је обојена ружичастим нијансама. Изнад тебе ружичасто небо. Јато ружичастих птица прелеће и својим оглашавањем те подсећа, жив си. Можеш да чујеш, да видиш, да осетиш, ипак не осећаш да живиш. Седиш окружен ружичастом и не препознајеш ни обрисе људи око себе. Нема никога. Или си их ти отерао, не дозвољавајући да уђу у тај твој ружичасти свет. Могли би да га запрљају, покваре. Да поскидају све те ружичасте завесе, скину те твоје ружичасте наочаре којима посматраш свет.
Не, то не смеш да дозволиш. Не желиш да видиш шта је испод ружичасте. Да видиш реалне боје. Да откријеш друге…. оне који те окружују, а не пријају ти. Померају те из те твоје зоне комфора. Зато тако грчевито држиш те твоје наочаре, пијуцкаш чај и посматраш ружичасти свет. Уживаш у ружичастом, савршеном свету који си створио. Свет у ком си сам и све контролишеш….
После свега, поставља се само једно питање. Шта ћеш сам у ружичастом свету?
Фото: Рад аутора текста
