Posmatrajući ljude oko sebe i živeći sa njima u sadašnjem momentu, ne mogu, a da ne primetim sve veći broj onih koji stvaraju svoju virtuelnu stvarnost, koja nema veze sa realnošću. Zavaravaju sebe ( jer, da se ne lažemo, druge ne mogu), da žive savršene živote. Da su srećni…. ( čudan pojam sreće), zadovoljni. Da su voljeni ( jer moraju biti voljeni pored svih tih silnih lajkova), ali zaboravljaju jednu veliku istinu. Čovek je socijalno biće. Potrebna mu je bliskost. Potrebna mu je samoostvarenost, a možemo se ostvariti samo kroz odnos sa drugima. Zato je ovo moj poziv onima koji kroz virtuelno žive drugi život umesto da žive onaj koji im je dat. Probudite se, posvetite se. VI ste jedina osoba koja može da unese promenu u svoj život. Da ga pokrene, da ga poboljša, osmisli……
VI možete da razvijete smislene odnose sa okruženjem, ali morate da investirate sebe u to. Ne živite tuđe živote, ne želite tuđe živote, ne kopirajte slepo šta vam se servira. Osmislite svoj život.
Saosećanje….osećanje…
Zašto se Vi tičete MENE? Zato šte važni (realni vi, ne virtuelni). Zato što smo, iz nekog razloga rođeni u isto vreme, na istom mestu i ne mogu da se pravim da ne vidim, da ne čujem. Ne mogu da pristanem da budem bombardovana negativnom energijom koja se taloži, jer je ljudski rod izgubio vezu sa prirodom,sa čovečnim u sebi. Jedan pametan čovek (oprostiće te mi što sam zaboravila ime) je rekao: ” Jedan od najboljih načina da pomognemo sebi, je da pomognemo drugima.” Pa, ako ovo bar jednoj osobi pomogne na bilo koji način, vredelo je. Ako nije, praštajte.
Dragi moj bližnji…
Sediš sam u svojoj ružičastoj fotelji, na svojoj ružičastoj terasi. Okružen ružičastim cvetovima jorgovana, prelepim ružičastim zavesama. Piješ čaj iz ružičaste šolje. Spuštaš je na ružičasti stolnjak sa ružičastim resicama. Gledaš oko sebe. U dvorištu ružičasta fontana podseća na tok.
Sva priroda je obojena ružičastim nijansama. Iznad tebe ružičasto nebo. Jato ružičastih ptica preleće i svojim oglašavanjem te podseća, živ si. Možeš da čuješ, da vidiš, da osetiš, ipak ne osećaš da živiš. Sediš okružen ružičastom i ne prepoznaješ ni obrise ljudi oko sebe. Nema nikoga. Ili si ih ti oterao, ne dozvoljavajući da uđu u taj tvoj ružičasti svet. Mogli bi da ga zaprljaju, pokvare. Da poskidaju sve te ružičaste zavese, skinu te tvoje ružičaste naočare kojima posmatraš svet.
Ne, to ne smeš da dozvoliš. Ne želiš da vidiš šta je ispod ružičaste. Da vidiš realne boje. Da otkriješ druge…. one koji te okružuju, a ne prijaju ti. Pomeraju te iz te tvoje zone komfora. Zato tako grčevito držiš te tvoje naočare, pijuckaš čaj i posmatraš ružičasti svet. Uživaš u ružičastom, savršenom svetu koji si stvorio. Svet u kom si sam i sve kontrolišeš….
Posle svega, postavlja se samo jedno pitanje. Šta ćeš sam u ružičastom svetu?
Foto: Rad autora teksta
