Zbirku priča “Nikuda ne idem” potpisuje regionalno poznata i odlično prihvaćena makedonska autorka Rumena Bužarovska, čija je prva knjiga “Osmica” tek sada doživela svoje izdanje na srpskom jeziku. Svaka od priča zbirke “Nikuda ne idem” rezonira sa čitaocem jasnim i upečatljivim glasom autorke koja odlično razume problem za razliku od čoveka koji je stavljen u središte njene naracije. Možda je upravo to i prokletstvo njenih junaka, nesposobnost da sebe i okolnosti posmatraju iz drugačije perspektive i time izbegnu ponavljanje nasleđenih, neosvešćenih paterna ponašanja i reakcija zbog kojih vode prazne, besmislene ili lažne živote. Kompleksnost problema čitaocu postaje uočljiva kroz svaku novu priču kao okvir za različite situacije čija sveukupnost sasvim tačno oslikava krvotok balkanskog savremenog čoveka, ali i odnos muškarca i žene. Koji su izazovi žene koja odluči da svoj identitet posmatra i konstruiše drugačije od onog kako se očekuje u jednom toliko dugo zatvorenom društvu sa podelom uloga koja ljudsko biće umanjuje ili udaljava od njegove punije i celovitije verzije, da li uspeva u tome i čime je vođena?
Simbolika naslova ove zbirke dobija puno značenje tek na kraju (iako može delovati da je naslov nasumice odabran na osnovu istoimene priče u zbirci), kada pročitamo i poslednju sedmu priču i zatvorimo krug dobro poznatog prostora naše ‘proklete avlije’.
Nikuda ne idem. Ovo dosledno može reći svako od junaka njenih priča, svako ko u sebi ima balkanski otisak kao deo porekla, kao deo nasleđenog koda. Koliko god njihove sudbine ili priče bile različite, i u različitim okvirima formulisane, različitim glasom pripovedane, svaki od istaknutih aktera ima veze sa inostranstvom – ili dolazi iz inostranstva, ili je davno otišao u svet u potrazi za boljim životom (namerno biram baš ovu sintagmu kao kolektivnu asocijaciju i znak prepoznavanja jednog vremena i jedne bivše federacije). Ipak, ono nasleđeno, ono što nazivamo domaćim mentalitetom, kolektivnim normativima i idiomom balkanskog čoveka, nikada ga sasvim i do kraja ne mogu napustiti. Jer većinu toga nije ni osvestio, i sa tim teretom nastavlja da se kreće u novim narativima, među drugačijim ljudima, strancima sa svojim specifičnostima. Ipak, dolazimo do zajedničkog imenitelja svih ovih ljudi, svih likova podjednako. Ma kakav bio kofer kolektivnog ili porodičnog nasleđa, na kraju dana, svi se susrećemo sa istim problemima, sa istim ili sličnim odgovorima (ili ostajemo bez njih) na pitanja naše unutrašnje dijalektike. Tu i tamo vidimo nijanse, koje samo podvlače konačni rezlultat savremenih društvenih jednačina, odnosa među ljudima koji potiču iz različitih kultoroloških okvira.
Autorka koristi jednostavan i razumljiv izraz, odličan put do komunikacije sa čitaocem koji umnogome može ličiti na likove iz priča (samo to treba priznati sebi) – bez slobodnog vremena, bez pravog sagovornika koji ga može razumeti upravo na tom maternjem jeziku kao prvom jeziku kojim je upoznavao i gradio svoj svet, sa neretko lažnim vrednostima kojih se grčevito drži ne zbog sebe i sopstvene sreće, već zbog loše prepoznate potrebe da se integriše među ljude koje je unapred obeležio drugačijima, a da nije stigao ni da ih pošteno upozna. Umesto da gleda da im se približi kroz ono što je univerzalno i ljudsko apsolutno na bilo kojoj tački sveta, on gradi fiktivne identitete koji samo pojačavaju pukotinu prelaska iz onog našeg odakle smo ponikli i onoga gde smo sada.
Neko se stidi svog porekla i maternjeg jezika, ali bez stida i uz dosta ‘dobrih’ izgovora lišava sebe odgovornosti prema detetu koje jasno pokazuje poraz roditeljskog (ne)vaspitanja. Likovi beže od sebe vraćajući se sebi, nostalgiju za domom menjaju idealizacijom nekog istrošenog čoveka koji živi u svetu knjiga lišen realnog iskustva života. Junaci konstruišu živote onih koji su im nekada bili važni na osnovu slika sa društvenih mreža i onoga što o njima mogu da pročitaju, umesto da ih pozovu i osete ko je ta osoba danas i zašto nam je bila važna sve ovo vreme. Likovi žive u mučnoj ćutnji u naizgled sređenoj zajednici, a onda eksplodiraju jedne večeri u prisustvu ljudi koji su samo izneli na površinu sve ono duboko potisnuto, sve ono što nisu rekli jedno drugim…
Zbirka od sedam različitih priča koje se prirodno nadovezuju svojom (ne)običnošću svakodnevice kao sedam dana u nedelji, iako su likovi novi, svaka naredna priča dopunjuje prethodnu produbljujući niz postupaka i njihove posledice, ili pak ono što je prethodilo. Pitanje je samo kojim očima ćemo posmatrati ovaj niz tako poznatih sekvenci? Ipak, Bužarovska nudi novu perspektivu, obraćajući nam se glasom jedinim objektivnim u tom trenutku, koji tako na jednom dubljem nivou dolazi do naše svesti i pokreće naš kritički pogled na život fiktivnih ali tako živih likova. Ono što dobijamo jeste otrežnjenje nad sudbinama onih koji su oklevanjem, pasivnošću i nesvesnošću izgubili vreme, godine, prilike. Ostaje uvid da je moglo i da može drugačije, samo se prvo moramo otrezniti, za šta život pronalazi efektne metode kroz posledice onoga što se (ne) čini.
Možda je ova knjiga odličan način da posmatrajući one koji nikuda ne idu spoznamo da su promena i kretanje često jedini izlaz.
