Osećaj neadekvatnosti, niže vrednosti, poniženosti. Dobro poznat svakom, iako ima onih koji ga ne bi priznali nikada, bar ne javno.
Nekad toliko dobro glumimo da nam zaista i poveruju da smo kul, puni samopouzdanja, samosvesni, sa odličnim adaptibilnim kapacitetima. Vrlo dobro znam o čemu govorim, i prosto ne znam šta je tu veća prevara. Uđeš u zamku sopstvenog uma, i više ne znaš ko je u pravu, šta je istina a šta maska. Da li je stvaran taj unutrašnji glas koji stalno kritikuje, unosi mračne misli i izaziva osećaj inferiornosti i nedovoljnosti? Ili je istina ono što nam u tom trenu liči na glumu naše persone – maske, kako je Jung naziva, tu našu javnu ličnost. Persona je naša verzija koja treba da ostavi utisak da smo uvek na visini zadatka, savršeni, bez mane i slabosti. Ona verzija koju čuvamo za druge.
Sećam se svoje bake i jedne slikovite situacije, koja je, verujem, većini dobro poznata. Posuđe koje se čuvalo samo za specijalne prilike, ono koje nikada, van tih vanrednih ručkova nismo koristili. Mi smo jeli iz onog starog, neretko okrnjenog, tu i tamo napuklog, zaostalog iz ranijih vremena… Uglavnom, pitala sam se zašto je baki bilo tako značajno da pred goste iznese ono što ne liči na svakodnevni život. To mi je ličilo na prevaru, doduše sasvim dobronamernu, ali opet, neku vrstu glume… na neprihvatanje objektivnosti života i lažno ulepšavanje. Ili, s druge strane, na umanjivanje sebe i svojih najdražih ispred kojih se hrana servira na sasvim običan, skoro beznačajan način. Razmišljam, a šta ako prestanemo sa čuvanjem tih gostinskih tanjira kao nekakve relikvije i unesemo ih u svakodnevnicu.
Šta ako jednostavno počnemo da živimo u skladu sa stvarnošću, i odlučimo da ono što imamo i čime raspolažemo zaista i koristimo do kraja, bez zadrške i straha. Jer to je naše, nismo ga ni ukrali, ni pozajmili, zašto ga ne bismo i koristili, i to baš za sebe, za svoj užitak i dobar osećaj.
Šta ako poverujemo da zaista i možemo postati ta osoba za koju se predstavljamo?
Možda samo treba da otvorimo taj servis, da sklonimo ovo drugo po strani, drugim rečima, maknemo fokus sa starog na novo. Da to staro povučemo iz upotrebe i ustupimo mesto lepšem, boljem.
Potrebno je da poverujemo u svoju najbolju verziju i približimo se personi sa početka ove priče. Približavanje tom cilju jeste razvoj ličnosti i napredovanje, nepristajanje na običnost i nemoć. Sve dok je krijemo po vitrinama ili kutijama i pravimo od nje neku nedostižnu vrednost koju iznosimo samo u posebnim situacijama, ona i ostaje izvan nas. Treba joj dati upotrebnu vrednost, tako da počnemo i da živimo sve ono o čemu sanjamo. Ne, tanjir se neće polomiti, fini ornament neće tek tako izgubiti sjaj, a čak i ako se to desi, preći ćemo na novi porcelan, ali ovaj ćemo, bogami, iskoristiti na najbolji način! Na njemu ćemo sebi i svojima servirati najukusnije obroke, lomićemo ga u zanosu, brižno ređati tople, mirisne kolače pokrivene salvetom za komšije pored nas… na tom tanjiru koji će i sam vremenom postati sasvim običan, serviraćemo svoj život, bez zadrške i sa ponosom. Ali ga nećemo čuvati, štedeti i koristiti kao rekvizit lažnog sjaja, a u međuvremenu pristajati na život ispod proseka.
Vrednost svemu dajemo sami, tako i samoprocena ima ključnu ulogu u tome kakav ćemo život imati, da li ćemo se nalaziti u društvu poraženih ili među pobednicima. Mi nekada nesvesno biramo ulogu poniženih, povređenih, namučenih i potpuno se saživimo s njom. Ima i onih koji nikada ne pristaju na tu kvalifikaciju, jer se izdignu sa te ograničavajuće pozicije nemoći zahvaljujući snazi svoje ličnosti. Oni postaju pobednici i borci koji nadahnjuju, koji dokazuju da u svakoj žrtvi čuči heroj, i postaje to onda kad reši da ustane i podigne se iz tog savijenog položaja! Koliko je samo svetlih primera među onima koji su pobedili bolest, gubitak, hendikep, siromaštvo, prevaru, izdaju… Jer oni su odlučili da ne dozvole drugima da ih ponize, sažale ili ismeju i time ih sasvim ponište kao ljudska bića.
Oni kojima su uvek drugi krivi dok od sebe prave žrtvu, ulaze u opasan krug nemoći, lavirint koji stvara iluziju da sebe volimo jer smo puni samosažaljenja. Mržnja koju gajimo prema tim krivcima daje nam utisak strasti za životom, a istina je da ona samo hrani naš ego – a tu gde je ego gospodar, svaka mogućnost za sreću i mir nestaje… Tako dajemo moć njima, a sebe iscrpljujemo i zarobljujemo. Tako sami pristajemo na poraz, poniženje i bedu.
Možeš se izdignuti iznad svake situacije.
Imaš moć da sebe kompletno rekonstruišeš.
Ništa nije trajno.
Ti nisi zaglavljen.
Uvek imaš izbor.
Uvek možeš misliti nove misli.
Uvek možeš naučiti nešto novo.
Uvek možeš izgraditi nove navike.
Najvažnije od svega, tu odluku donesi odmah i ne gledaj unazad.
Mnogo je važno kako sebe vidimo, kojim očima i sa koje pozicije.
Ne treba sebe shvatati preozbiljno, ali ni olako.
Treba podvući granicu i pozicionirati se sasvim u skladu sa svojim trenutnim dimenzijama. A onda rasti, širiti vidike i prostor koji smatramo svojim. Drugi nas vide onako kako mi sebe vidimo. Ako i odglumimo da smo jači nego ono kako se trenutno osećamo, to samo znači da u nama uistinu i ima snage i da umesto što je trošimo kako bismo druge ubedili smo ok, bolje je poverovati u sebe i postati pobednik sopstvenih slabosti i ograničenja. Žrtvom možemo postati usled trenutnih okolnosti, ali za prelazak u trajno stanje sami smo krivi.
Fotografija: Pinterest
