NEMA BOLJEG SAVETNIKA OD SRCA

Znate one ljude koji samom svojom pojavom unesu neverovatnu radost u čim im se približite, znate, oni ljudi koji jednostavno i lako ulaze u vaš život kao da su tu oduvek bili. To su oni ljudi koji isceljuju iskrenošću, otvorenošću, dobrotom, ljudi koji su rođeni da čine ovo društvo kojem svi mi pripadamo boljim. Ljudi od kojih se uči i koji nikada ne prestaju da uče. Sa njima jednostavno klikne i bez nekog prethodnog planiranja o čemu ćete da razgovarate krene da se odvija neverovatna priča i da se spajaju neverovatne stvari one zajedničke, iz kojih se kreiraju nove radosti. Irena Rangelov, devojka sa predivnim osmehom, koja voli prirodu, planinarenje, čitanje, knjige, jednog Miloša, svoj posao, obožava decu i pisanje. Obožava sestričinu Ljubicu, proleće, zelenu boju, Majstora i Margaritu. Zahvalana je roditeljima koji su je naučili da bude strpljiva, i gradi vlastiti sistem vrednosti. Svojom kreativnošću i talentom stvara neke nove kulturno umetničke sadržaje kojima život u Beloj Palanci čini interesantnijim deci, mladima i odraslima. Njen omiljeni časopis je Original magazin, kako se zaljubljivala u njegove sadržaje, ko sve čita s njom u Beloj Palanci, kakva je Bela Palanka, kako izgleda kada živiš u malom gradu, šta ona u stvari radi u biblioteci, kakav je njen posao, kako je nastalo Udruženje “Miris zavičaja”, kako je krenula sa emitovanjem svoje emisije, kada je naučila da pustuje vunu, kako je divna Aja ušla u njen život, da li ume da napravi bez pomoći mame ili bake jedinstvenu belopalanačku banicu i da li će se pridružiti blogerima Original magazina i početi uskoro da objavljuje svoje divne tekstove na ovom sajtu?  

Olja: Sasvim slučajno smo stupile u kontakt putem društvene mreže, ja nisam ni znala ko vodi profil NB Vuk Karadzić samo sam osetila podršku koja me vodila ka daljem kontaktu. Tokom razgovora se uspostavilo da si ti već dala na neki način izjavu za Original magazin, da smo obe odrasle u Beloj Palanci, da volimo da pišemo, i da se znamo ali da se nismo videle sigurno petnaest godina. Uprvo zbog svega toga bih želela prvo da te zamolim da mi napišeš nešto o svom detinjstvu, kako si odrastala, koje su ti bile omiljene igre i aktivnosti, šta si najviše volela kao dete u Beloj Palanci i da li se još uvek voziš na ringišpilu ?  

Irena: Draga Olja, verujem da ništa nije slučajno. Nas je povezala ona neraskidiva zavičajna veza. Mi smo deca odrasla na belopalanačkom Vrelu, verujući da ne postoji lepše mesto za trčanje po travi, traženje hlada u vrelim letnjim danima… Umorni od trčanja i sunca, gasili smo žeđ na našem vrelu, voda i danas ima istu svežinu, reći ćeš mi to kad dođeš! Slatki ukus detinjstva, optimizma, bezbrižnosti i neprolaznosti… Ovde smo imali časove likovnog u prirodi, kod našeg nastavnika Žike, crtajući vrelske vrbe i brdašca sanjali smo o nekim novim horizontima, putevima i izvorima na kojima ćemo napajati svoj nemirni dečiji duh…. a onda su neki odlazili… preko “turskog” mosta do autobuske stanice, neki da se vrate brzo, a neki su zauvek bili željni novih mostova, i ulica… A svaki kutak krije svoju priču kako to obično biva… Raspust u Beloj Palanci je oživljena bajka ne samo za nas – belopalanačku decu, mnogo je bajkovitiji za decu iz gradova čiji su roditelji illi bake i deke odavde. Tu su prve ljubavi, tu je kupanje na Divljanskom jezeru, “penskom” i “livadici”… I danas je divno, imamo bazen, terene za tenis, košarku, vožnju rolera… Sport je ovde u zenitu posebno kod dece! Mi smo imali šetnje do Nišavskog mosta, vozili bicikl do Klenja… Jedva smo čekali SMOBS ili dane modrenog baleta, jer ti dani bili su praznik druženja, novih dečijih poznanstava, uživljeni u ulogu malih domaćina balerinama i baletanima iz cele zemlje, zajedno smo jeli banicu, salčiće naših baka ili mamine kiflice punjene pekmezom… a onda zrelo leto – preobraženjski vašar u Beloj Palanci, i danas jedemo sa istom strašću vašraske mekike neprevaziđenog ukusa! Vožnja ringišpilom na vašaru, pa osvajanje nagradnih vožnji, i duhovitost žene koja tu radi koja svaki put kad objavi ko je dobio nagradu ima neki novi originalni stih, to mi je bilo genijalno: “Devojka sa maramom u kosi, pobedu nosi”...

Olja: Danas mladi obrazovani ljudi odlaze ili iz zemlje ili iz manjih mesta u veće gradove, šta je bilo presudno da se posle studija odlučiš da živiš baš u Beloj Palanci?

Irena: Ljubav, srce…sve moje odluke tu izviru i tu se vraćaju, smatram da boljeg savetnika nema u donošenju važnih životih odluka, od srca i onog osećaja u stomaku koji je nepogrešiv.. Kad kažem ljubav mislim na mnogo toga ovde, na jednog Miloša, jednu jedinstvenu varošicu, roditelje, prijatelje, mirise, ukuse… posao koji je došao u pravom trenutku i pružio mi priliku da mnoga svoja interesovanja baš ovde ostvarujem i razvijam…

Olja: Sada radiš u biblioteci, kako si doživljavala bibloteku kada si bila mala a kako je doživljavaš danas?

Irena: Ja sam i kao dete bila stalno u biblioteci, ulazak u zgradu biblioteke bio je kao iskorak u čarobni svet u kome se istog trena brišu svi zidovi, vreme prestaje da postoji, a svaka knjiga poziva na  novu avanturu… takve su meni sve bibliteke – “bašte pune svemoguće mašte” iskoristiću stih sa dečijih radionica koje predstavlaju možda i najdraži deo mog posla. Naše radionice funkcionišu kao Studio za lepu reč “Maštolovci” jer smo jednog dana sa puno entuzijazma shavtili da nam deca nedostaju u biblioteci, da im treba ponuditi neke nove saržaje i tako pokrenuti njihove pametne glave na razmišljanje i to na jedan nešto drugačiji način. Kroz radionice i rad sa decom ja otkrivam koliko su oni božanstveni, inspirativni i autentični, koliko radosti donose dok kreiraju, dok misle.. Knjige su oduvek bile moja strast ali mi je perspektiva bibliotekara otkrila još jednu njihovu zanimljivu dimeziju koja se krije u njihovoj organizaciji, sistematizaciji i nalaženju najboljeg načina za njihovo čuvanje i predstavljanje javnosti. Ovde otkrivam kako je interesantan put traženja željene publikacije, nekada je to prava mala avantura za razigrani duh, poput igre asocijacija gde pomoću par ključnih reči koje vam kaže čitalac – taj bog malih stvari (koji na osnovu već unapred datog scenarija, napisanog dela magijom čitanja od njega gradi jedan novi i potpuno originalni svet) vi krećete u istraživanje bogatog fonda biblioteke i nakon što iskoristite sve svoje adute – znanje, iskustvo, poznavanje svojih čitalaca, dođete do one prave knjige! Mi ovde imamo i vredne istraživače lokalne kulture i bogate istorije naše Bele Palanke – ili Remezijane koja je postojala još u trećem veku … ovim putevima hodao je Nikita Remezijanski, misionar hrišanstva, čovekoljubac, kosmopolita čije su duboke hrišćanske poruke ljubavi izuzetno inspirativne i mogu se uzeti kao prave pouke kako treba živeti i uzimati dobrotu za osnov svega! Kako stara pesma kaže on je učinio “da divljli ljudi postanu anđeli”! Tako, dolazimo do meni izuzetno važne i dragocene Zavičajne zbirke – sva ona dela koja se bave Belom Plankom posmatrajući je sa različitih aspekata ili se bave ljudima koji korene vuku baš odavde. Ova zbirka je pravi trezor, riznica koja čuva suštinu i identitet Bele Palanke. Već 15 godina u kontinuitetu naša biblioteka izdaje Belopalanački zbornik, godišnjak radova koji je zapravo hroničar naše sredine, a na nedavno održanoj promociji naš počasni gost bio je predsednik SANU, prof. dr Vladimir Kostić, čije su veze sa zavičajem itekako žive i jake, njegov govor na promotivnoj večeri bio je nadahnjujući i dokazao je koliko su te veze nesalomive, s obzirom da je njegov otac, poznati i priznati stručnjak u svetu medicinske nauke, Svetislav Kostić, rođen u belopalanačkom selu Moklište, i maturant gimnazije koja danas nosi naziv Srednja škola “Nikita Remezijanski”…

Olja: Ja sam kao dete čvrsto verovala da je bibliotekar čovek koji je pročitao sve knjige koje se nalaze na policima, koliko ti čitaš,koje su ti omiljene knjige i šta čitaš ovih dana?

Irena: Verujem da većina dece koja tek upoznaje biblioteku ima takav dožvljaj bibliotekara, izraziću se poetski, u stilu naših dečijih radionica, ako kažem da je  bibliotekar baštovan a biblioteka bašta gde raste mašta! Mislim da je upravo tako, mi smo čuvari, kokreatori svetova koje stvaraju pisci, pesnici, ako smo pažljivi i trudimo se, knjige će ulepšavati mnoge živote i oplemenjivati ih. Na nama bibliotekarima je da budemo misionari kulture čitanja, ambasadori knjiga.. I da, idealan baštovan mora savršeno da poznaje svoj vrt, tako  i dobar bibliotekar svaku svoju policu, korice knjiga…ne mora nužno da ih sve pročita, ali moraju da prođu kroz njegove ruke…

Olja: Kako si počela da čitaš Original magazin, šta ti se u njemu posebno sviđa?

Irena: Citiraću svoj komentar na akciju Fondacije „Novak Đoković“, uredničtva lista Original i distributerske kuće Makart koji je nedavno i objavljen, a deo je mog mejla zahvalnosti nakon što smo dobili donaciju časopisa iz 2018. godine za  našu biblioteku, gde govorim o tome koliko je za našu malu sredinu ovako sadržajan i jedinstven magazin pravo osveženje i da je privukao veliku pažnju čitalaca, ovakav gest podsetio nas je na prave vrednosti i veru da postoje ustanove, institucije i pojedinci koji vode računa o negovanju umetnosti, kulture, nauke. Uskoro planiramo promociju magazina Original za sve ljude iz naše Bele Palnake koji će, verujem, u njemu naći potencijal da kvalitetno ispune svoje vreme i bogatim sadržajem oplemene svoj duh ali i u njemu spoznaju jednu drugu, nažalost, potpuno eliminisanu dimenziju hrpe časopisa koji izlaze danas, a to je kvalitet, originalnost, i stavljanje fokusa na ono dobro, pozitivno, na ljude koji inspirišu na akciju, delovanje u smeru napretka, sticanja slobode, autentičnosti!

Olja: Pored čitanja ti i pišeš i ja te ovom rilikom pozivam da mi se pridružiš na sajtu Original magazina i kreneš sa pisanjem bloga hoćeš li?

Irena: Vrlo rado! I hvala ti jer i ti spadaš u onu dragocenu kategoriju ljudi koji su originalni, svoji, hrabri, slobodni i kao takvi inspirišu druge!

Olja: Mislim da bi bilo jako lepo da predstaviš u svojim tekstovima sve one aktivnosti u kojima učestvuješ , jedno od tvojih interesovanja predstavlja i Udruženje zavičaja, kako je ono nastalo i čime se sve bavite?

Irena: Udruženje „Miris zavičaja“ pokrenuto je 2006. godine kao rezultat saradnje drage Radijane, nekadašnje biblotekarke i lokalne Kancelarije za ruralni razvoj. Preko projekta, ovo udruženje dobilo je svoj prostor koji ulepšava naše malo mesto, i već na prvi pogled otvara vrata ka nekim davnim vremenima koja svi mi u svom kolektivnom biću čuvamo! Radijana je došla sa golijskih proplanaka u našu lepu varoš, postavši belopalanačka snajka upoznala je sjajnu  kuhinju svoje svekrve i poželela da zaštiti od zaborava banicu, vrtku, salčiće, orasnice, klin-čorbu… zaljubila se u našu beloplalančku kuhinju ali i sve što je tradicija, i nasleđe naših predaka! Danas je predsednik ovog udruženja mlad i zaista perspektivan Slobodan Mitrović, modni kreator koji uspeva da čuva stare vrednosti i lepotu prošlosti i kombinuje ih sa modernim vremenom! Mi iz biblioteke imamo sa udruženjem sjajnu saradnju, tu su radionice za decu gde uče kako se to pustuje vuna – stara tradicionlana veština izrade materijla, upotrebnih i dekoratvnih predeta od prirodne vune. Ovde se, veruj mi, dešava magija kroz spoj tradicije, folklora, varoške kulture u  jednoj naizgled običnoj srpskoj varošici…

Olja: Zaista sam fasicnirana šta sve radiš, a pored svega rečenog imaš i svoju emisiju na lokalnoj televiziji, kako je počeo rad na njenom osmišljavanju?

Irena: Emisija se emituje na lokalnoj televiziji svakog drugog četvrtka, ali se može pogledati i preko jutjuba, naslov „Sa polica naše biblioteke“  je osmislila Marija Cvetković koji radi na našoj televiziji.  Zamišljena je kao kratka forma predstavljanja odabranih knjiga, jedna namenjena deci a druga obično za zrele čitaoce. Do sada su emitovane tek dve epizode i naišle su na odličan prijem kod naših sugrađana, čak se i broj čitalaca povećao što me posebno raduje! Doprinos je dao i naš prijatelj, Beloplančanin, glumac niškog pozorišta, Aleksandar Krstić kome se emisija jako dopala pa je ponudio da on čita odlomke. Uključujemo polako i decu, tako s nestrpljenjem čekamo sledeću epizodu u kojoj je sa mnom na predstavljanju knjiga učestvovala i Ana Pečić, devojčica koja je završila osmi razredi i ima jako lepe rezultate na ovogodišnjim Čitalićima. A Čitalići su još jedan projekt u koji je uključena naša biblioteka i ja kao koordinator naše ustanove. Zajednica oko Čitalića jako uspešno radi na vraćanju popularnosti knjizi i čitanju! U projekat je uključena naša Osnovna škola „Ljupče Španac“ vredni nastavnici i učitelji, opštinski koordinator, Marija Simić, školska bibliotekarka Slavica Ćirić, koja je svoju divnu energiju uz neodljivi šarm koji poseduje prenela i na nas i sada zajedno radimo i skladno sarađujemo već tri godine u ovom projektu koji deca zaista obožavaju.

Olja: Tokom ovog intervjua želela bih da mi ispričaš nešto i o tradicionalnoj manifestaciji Dani banice zahvaljujući kojoj je Bela Palanka ove godine imala posetu od čak 35000 turista ?

Irena: Dani banice su posebna priča! To je zajednička priča svih Belopalančana, u organizaciji Turističke organizacije Bele Palanke uz podršku Opštine oživljava čarolija koja traje tri dana u prelepom parku Vrelo! Ukusi, mirisi, prošlost, budućnost u vidu dece koja na radionicama uče da mese banicu, takmiče se u sukanju kora… Ovo se mora doživeti!

Olja: Kako se pravi jedinstvena belopalanačka banica? Da li umeš ti da je napraviš bez pomoći bake ili mame?

Irena: Banica – to je beskvasna pita od sukanih ili razvlačenih kora – prosto se moraju upotrebiti baš ovi izrazi – ove kore sastoje se samo od brašna, vode i malo soli. Punjena je prevrelim ovčim sirom i zalivena mašću! Ali pošto smo mi ovde poznati kao izuzetno originalni i kreativni, mi itekako umemo i da je osavremenimo a da pri tom ne izgubimo njen identitet! Tako se na manifestaciji može probati banica punjena eurokremom, dinjim, čokoladom i borovnicama, višnjama…našim vrednim domaćicama ne manjka originalnosti! Ja volim da pravim tradicionalnu, i praviću samo takvu sve dok je ne dovdem do savršenstva kakvo je pravila moja baka!

Olja: Dok privodimo kraju ovaj divan razgovor Aja nestrpljivo čeka da je izvedeš u šetnju, kako je Aja ušla u tvoj i život ?

Irena: Aja je moja japanska akita – samurajski pas, moja omiljna  rasa, možda većini poznata po originalnoj I fascinantnoj priči koja je  dobila i ekranizaciju – a radi se o akiti Hačiko koja postaje sinonim za vernost, čekanje i ljubav koja prevazilazi sve granice. Ova priča i rasa akita zauzimaju posebno mesto u japanskoj kulturi i tradiciji.  A moja Aja posebno mesto u mom srcu, kao poklon Miloša sa početka ove priče. Ime smo odabrali zajedno, prevedeno sa japanskog znači lepotu, harmoniju, sve ono lepo za oko! Prošli smo period njene adaptaciije uz dosta izazova za sve nas, svakako, njoj je bilo najteže u početku kada se tek odvojila od majke i došla kod mene. Nikada nije volela da bude sama, tako je i danas, uvek je uz nas. Aja obožava sneg, prosto poludi od sreće! Obožava i decu i neverovatno mi je koliko nežnosti pokazuje u odnosu sa njima, pravi je anđeo. Mislim da je veza sa ljubimcem nešto posebno i neizmerno sam zahvalna što je imam i što je baš takva kakva jeste.  Aja je dobrota, lepota, ljubav.

Olja: Irena puno ti hvala na ovom divnom intervjuu, čekam tvoje tekstove na blogu i zamolila bih te za sam kraj da mi otkriješ o čemu ćeš da napišeš prvi tekst možda o vašaru koji uprvo počinje ?

Irena: Mi smo se povezale već pri prvom kontkatu, krenuo je brejnstorming, vrtlog novih ideja! Imam toliko  inspiracije da zaista jedva čekam!