Usamljeni oblak upleo se, nevešto, u granje mirisnog čempresa posmatrajući krišom obalu sasvim opijenu baršunastim šumom beskrajnog plavetnila.
Ona, inače besramna obožavateljka sunca, uvek spremna za dodir vrelih jagodica njegovih zlatnih, slikarskih prstiju od kojih telo dobija bronzani sjaj, a smeh postaje sve glasniji od golicave toplote rasute po površini, sada se pretvorila u stidljivu, zbunjenu devojčicu. Po prvi put, ispod te usijane površine koju su bez izuzetka obožavali, podrhtvala je prava priroda žene koja sebi konačno priznaje da bez Njegove plime ne može disati. Postojala je samo kao Njegova.
Kao obala Mora.
Bez Njegovih talasa, pene, oluja i smirenosti, ona bi bila tek pusta zemlja, peščara bez puno života.
Sunce ih je spojilo, oblaku je to bilo jasno. Pomalo je zavideo tom veličanstvenom izvoru života, ne sluteći da i kad je kiša, obala i dalje voli svoje More.
A voli li More svoju obalu? Svuda je oko njega, pusta ili kamenita, zelena ili prošarana procvetalim kaktusima i plavičastim agavama… osunčana, tiha ili glasna, puna bezbrižnih, veselih ljudi što neizvesnost novog dana pakuju u osmeh sa zatvorenim očima…
Staje li sve što to More jeste u njegovu školjku na obali, nađenoj u šetnji ono dvoje što prvi put upoznaju plimu strasti, osećajući da je to što se sada taloži u njima sjajno i posebno poput sedefa u njenoj utrobi…
Šta zna more o svojoj obali?
Da li ga ona ograničava, podseća li ga na prolaznost vremena njen pesak koji tiho curi kao u velikom peščaniku…
To More slano kao tela ljubavnika što ne mogu prestati da miluju svoju unutrašnjost, sada zajedničku. Jednu. Spojeni u parčetu raja što ih uverava da večnost može stati u tren…
Dvoje. Zaspali u toplom zagrljaju zalazećeg sunca.
Mesečeva deca što su vođena njegovom igrom plime i oseke spoznala svoju neodvojivost. Jedinstvo mora i obale, sa suncem u jezgru…
Fotografija: Pinterest
