Sećam se svoje tetke Lidije i njene pasije da s vremena na vreme istražuje bakin šifonjer (zapravo starinski ormar svoje tetke, a moje bake Dafine). Meni je to bila avantura par excellence. Bakin šifonjer ličio je na kabinu vremenske mašine a ja na oduševljenog svedoka tetkinih transformacija kroz modu šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina. Bila je to čista retro-avangarda umotana u nostalgične mirise lavande i bugarske ruže – sapuna koji je baka večito čuvala među svojim džemperima i bluzama a bio je tradicionalni podarak naših rođaka iz susedne prestonice – Sofije. A Lidija – Liki, ikona modne pozornice Bele Palanke devedesetih, činila je čuda sa tetkinim starovremskim krpicama. Osim što je bila prva modna trendseterka našeg malog mesta, u svemu je išla ispred, pa i kad je donela rolere u našu malenu varoš, ili kada je nama, deci, kupila (opet prvi u gradu) tetris, vokmen i lutku Barbi. Bila je ispred vremena i po tretmanu odeće i mode, poštujući svaki od principa održive mode o kojoj danas imamo potrebu da pričamo sve više. Mada, mora se priznati u to vreme – pre nešto više od dve decenije, bili smo prilično lišeni terora modne industrije i brze mode, a šopingmanična stanja i manifestacije modno hipnotisanih gomila ni blizu ovome sada. Liki je bila majstor DIY kreacija. Ona je sama šila, vezla, ukrašavala i kombinovala staru odeću moje bake i svoje mame Ljubice sa tek ponekim aktuelnim komadom – vrlo mudro odabranim. Od nekoliko komada stvarala je mnoštvo kombinacija gde se svaki predmet stapao u harmoničnu celinu i stvarao iluziju prvi put viđenog. Njena autentičnost je bila pojačana drskošću da ponosno, poput grive, nosi dugu crnu kosu sa prirodnim afro kovrdžama, onda kada su već krenuli uticaji trenda ravne prepeglane kose, “Rejčel” frizure ili one u stilu Gwyneth Paltrow iz perioda sa Bredom Pitom dok su njih dvoje furali iste frizure. Bile su devedesete, kraj devedesetih na prelazu u novi milenijum. Te bakine bluze sa retro dezenima, torbice specifičnih silueta i cipele sa platformama, Lidijina smelost i apsolutno cool stav dok ih je nosila, zauvek su promenili moj odnos prema odeći i modi kao prilici za slobodu i istraživanje – eksperimet koji vodi ili u promašaj ili pravo u metu, važno je da izvire iz slobode – a ne ropstva (trendovima, brendovima, influenserima)…
Nije bilo puno izbora tih godna. A kako je danas, kada sve više upoznajemo naličja mode – konzumerizam, štetnost po okolinu i prirodu, gubljenje ličnog i originalnog u izrazu kao posledica slepog praćenja modnog diktata i brze mode. Zaboravljamo da je ispod odeće ljudsko biće. Moja sentimentalno intonirana priča s početka lepo zvuči, ali vreme je za alarm, promenu pravca i skretanje pažnje na problem 21. veka. Tema modne održivosti i uticaja modne industrije na zagađenje planete je prisutnija nego ikad.
A šta nam se to desilo od vremena o kome govorim sa puno nostalgije, praveći flešbek u devedesete? Postali smo žrtve brze mode i vešto maskirane želje modne industrije da što brže i što jače osigura i uveća svoj kapital. Zatrpavaju nas gomilom “poslednjih reči” mode koja zaista neodoljivo deluje upakovana u slatke advertajzing folije i šarene filove reklamnih kampanja i spotova, čemu se pridružuju i mnogobrojni modni influenseri. Stvari kupujemo jer su dostupne. Kupujemo, gomilamo, i bacamo. Krajnje nedomaćinsko i neoriginalno ponašanje koje vodi u ambis ljudske ispraznosti i taštine. Podaci kažu da je modna industrija druga po štetnosti uticaja na planetu za koju nemamo alternativu, bar ne još uvek. Mislim da treba da se osvestimo – modno, ljudski, planetarno. Da zauzmemo krajnje odgovorno – originalni pristup kada je reč o fenomenu mode (najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, bar kad su žene u pitanju).
Dakle – pođimo od sebe, pristanimo na izazov i predložimo ga drugima, iskoristimo uticaj društevih mreža da budemo odgovorno-originalni!
Izazov neka bude da čitavog meseca, za početak, ne kupimo ni jedan komad garderobe, obuće ili bilo kakvog modnog dodatka! Čik, pa ko može da izdrži i održi modno obećanje! Učinićemo mnogo, najpre ćemo zaštititi svoj ormar od potencijalnog eksplodiranja usled preopterećenja! Uštedećemo i nešto para ali i oživeti “staru” garderobu jer ćemo joj se neminovno vratiti i dati joj novu šansu.
Kruženje mode – zašto da ne? Kroz prostor i kroz vreme, tako ćemo omogućiti i princip kruženja MODE u prirodi – jer ćemo osigurati ekološki model koji ne šteti planeti!
Poklonimo svoju odeću drugima, onu koju sigurno više nećemo nositi. Umesto da kupimo novu haljinu za neku priliku, zašto ne bismo pozajmili od prijateljice ili sestre ono što bi nam fenomenalno stajalo. I zašto ne bismo malo istražili u second hand radnju u komšiluku, ili poput moje tetke Liki, revitalizovali bakin, mamin ili tetkin ormar koji sigurno krije blago!
Odeća dopunjuje ali nema moć da ispuni ljudsku prazninu.
Podržimo mlade dizajnere koji koriste prirodne materijale, poput Slobodana Mitrovića iz Bele Palanke koji je u svom radu koristio ručno tkano platno od koga je kreirao fenomenalne modele kao originalni spoj modernog kroja i tradicionalnog, prirodnog materijala!
Na slici je model iz kolekcije Tradicionalni način izrade materijala primenjen na model savremenog kroja (akcenat kolekcije je na prirodnom materijalu – čist pamuk)
Fotografija iz privatne arhive Slobodana Mitrovića
Postoje i mnogi drugi načini za akciju i reakciju, ali krenimo do ovih. Modu ćemo usporiti ako ne pristanemo na slepo praćenje trendova, ako mislimo o mogućnostima za produženje trajnosti komada za koji smo odvojili i novac i vreme. Čoveka (njegovu originalnost i zdravlje) stavljamo u središte svega, jer čovek i jeste mera svih stvari! Zapadanje u stanje kolektivne hipnoze može imati destruktivne posledice po našu okolinu! Imamo dug prema našoj planeti, čoveku i sopstvenom zdravlju ali i zadatak vraćanja originalnosti i umetnosti – modnoj renesansi!
