Inspirisano pandemijama i epidemijama od postanka sveta do danas
Kao mala najviše sam od svih godišnjih doba volela zimu. Uživala sam posmatrajući pahulje koje se kovitlaju u vazduhu i stvaraju magičan svetlucavi prekrivač. Priznajem, tada nisam razumela kako sneg nastaje niti zašto ga iz godine u godinu ima sve manje. Kako sam odrastala, tako sam se zaljubljivala i u druga godišnja doba. Zavolela sam vatrene boje jeseni, vrelinu leta, a ponajviše proleće, kada se sve budi, zuji i cvrkuće sa svih strana. Izgleda da će ovo proleće probuditi sve, a ljudskost će ostati u dubokom snu.
Zaljubljena u proleće i buđenje zainteresovala sam se za mehanizme kojima se sve to odvija i otkrila svoju novu strast – nauku. Postala sam farmaceut i doktorand u oblasti farmaceutskih nauka. Danas ne pišem kao pisac, niti kao kritičar, javljam se kao goloruki ratnik, bez oružja i bez štita, u prvim borbenim redovima, u možda najvećoj borbi svog života, protiv neprijatelja nevidljivog golom oku. Pišem jer sa svih strana čujem da smo preživeli devedesete, preživeli NATO, virusi su ništa naspram toga. Kao osoba koja je preživela bombardovanje i živi sada, dozvolite da vam objasnim razliku…
Tokom bombardovanja, u podrumu moje kuće često nas je bilo više od desetoro. Spavali smo na starim sedištima automobila, na stolicama, na klupama, grlili se i zbijali kako bi nam bilo toplije i manje strašno. Zvukovi sirena za uzbunu naglašavali su opasnost i obaveštavali nas kada je bezbedno izaći na ulicu. Te ’99. naučila sam da vozim bicikl na dva točka dok me je sestra pridržavala da ne padnem, nas dve smo spavale zajedno, držeći se za ruke. Najveći strah bio je da će jedna od kasetnih bombi pasti na našu kuću ili da se tata neće vratiti istoj.
Ovaj rat je mnogo drugačiji. Nema oružja, nema pucnjave, nema sirena koje nas obaveštavaju o tome kada je bezbedno izaći iz kuće, jer ni u jednom trenutku nije. Moja sestra je sada trudnica, a ja radim u apoteci, nismo se videle deset dana i ko zna kada ćemo. Moj najveći strah nije da će mi geler otkinuti nogu, već da ću ubiti nekoga time što ću pored njega samo disati.
“Da li imate groznicu? Da li ste bili u kontaktu sa nekim ko je pozitivan? Ukoliko niste, nema potrebe za testiranjem, ostanite u izolaciji za svaki slučaj.”
Moj tata je u novembru imao strahovitu upalu pluća koja je izlečena zahvaljujući desetodnevnom boravku na Klinici za plućne bolesti. Ja sam pre tri dana počela da kašljem. Lekari su mi rekli pošto nemam temperaturu i probleme sa disanjem, nisam bila u direktnom kontaktu sa nekim ko je doputovao iz “žarišta” verovatno nije covid-19, da ne brinem. Ipak sam se izolovala u svojoj sobi i svaki odlazak u toalet mi izaziva jezu i drhtavicu, jer pomislim na to da taj isti toalet koriste i moji roditelji. Zadržim se malo duže nego inače dok oribam slavine i kvaku. Za svaki slučaj. No, ovde se ne radi o meni, već o našem narodu.
Ako me voliš, ne dodiruj me, ne prilazi.
Govorim o narodu koji je danas na ulicama, u kafićima, bankama, na pijacama, trgovima… Zašto? Zato što i dalje mislimo da to što nema sirena znači da smo bezbedni. Dragi Srbi i dragi svete, danas se ljubav pokazuje malo drugačije. Ako nekoga volite, ostanite daleko od njega. Ako nekoga volite, ne grlite ga, ne ljubite, ne dodirujte, ne dišite pored tih osoba. Ne izlazite na ulice bez preke potrebe (rekla bih i bez maski, ali suludo je, ni mi u apotekama nemamo zaštitne maske). Operite ruke milion puta na dan (pucaće, sušiće se, ne zaboravite da ih uz redovno pranje i redovno hidrirate). I, za ime sveta, ne pijte kafe po kafićima, ko zna ko je pre vas pio iz tih istih šolja i da li su te šolje adekvatno oprane.
Naš život danas će u 2025. godini biti čas istorije. Budimo ljudi, budimo savesni i budimo odgovorni. Postarajmo se da nakon ovoga ostane neko ko će voditi te časove i neko ko će slušati.
Volim te, svete!
