I da, poželim da vam kažem da je svet drukčiji od onog kakvog ga vi vidite. Volela bih da vam kažem da je vedriji, pametniji, svrsishodniji. A jedino mogu da vam kažem da je svakako naivniji. Da sreća prati, ne hrabre, nego odabrane, a nas ostale skuplja Bog po potrebi. Skupljamo i mi deliće sreće prateći mrvice koje su ostavili oni.
Da nesrećni ne izmisliše sreću, ne bismo je ni poznavali. Da ljutiti ne postoje, blagost ne bi krasila stranice rečnika. A ja bih opet volela da vam kažem da je sve tako jednostavno znajući da nije. I poželim tako ponekad da, gledajući neke ljude u oči, ih samo zagrlim, a opet se suzdržim. Ceo život u kalupu neukalupljena.
Trudila sam se da pobegnem od standarda dok ostajala sam prosečna. Da ću deci imati da ispričam neku životnu priču, neću i da, žalim za tim. Slušala sam kako živopisne situacije krase nečije glave stvarajući od njih ljude koji nisu. Ipak, svi su oni više znali ko su, no što ću ja ikada znati.
Neznalice su bili najveći znalci, propalice najfinije duše, a nas danas okarakteriše svak’ kome je dosada stala na put. I volela bih da vam kažem da to neće biti nekada tako, oprostićete mi. Poželim bezbroj puta da spoznam nečiju dušu dok osnovna prepreka je moja zatvorenost u sebe.
Kako li čovek upozna ikada ono što mu je u duši? Da znam, verujem da bih znala i nju, njih, sve vas. Zar ovo nije dokaz da niko danas nikoga ne zna? Ili možda preuveličavam? U oku onoga koji čita je svet koji želi da čuje.
