Ništa nije konačno, jedna je od rečenica koja je izašla iz mene, dok sam ispunjavala listu najvažnijih lekcija koje sam naučila u prethodnom periodu.
Sumirajući svoje uspehe i neuspehe, ostvarene i neostvarene želje i ciljeve. Ili bolje rečeno ispunjene želje koje su ostale samo to.
Nema veze, kažem sebi, idemo dalje, po spisku… Samo što više nema spiska… Sad ide deo gde idemo sebi i životu sve po spisku jer zaboga kako nema spiska… Pa lepo nema ga, nikad ga nije ni bilo…
Bili su to spiskovi nekih drugih ljudi, njihove dogme i životna načela. Moj spisak ne postoji, postoji samo istina koja tinja duboko u meni. Istina koja tamo negde već živi svoj san na delu.
Strah od konstantnosti nasuprot strahu od promene
Zašto me ta konačnost najviše boli, upitala sam se?
Stalnost, učmalost, neispunjavanje svojih ciljeva, želja i potencijala je sve ono sto me je mučilo u prethodnom periodu…
Htela sam da iskočim iz svoje kože, pucala sam po šavovima, bila sam preosetljiva na stvari koje na koje nisam mogla da utičem.
S druge strane, pasivna na svoje misli, osećanja i unutrašnja stanja. Gubila sam konce, i gubila sam se, a da nisam ni definisala gde sam krenula.
Budistička beseda iz filma ,,Bad boys for life”
Na moj strah od konačnosti nadovezala se sinoć sledeća scena iz filma ,,Bad Boys for life’’.
Kapetan Howard pričao je priču agentu Majku o budisti koji je silazio putićem duž planine i na koga je naleteo drugi budista na konju.” Hajde da bude budista rekao je Majk”, jer kapetan nije baš mogao da se seti.
Drugi budista je jurio i umalo nije srušio našeg budistu pešaka. Naš pešak mu se sklonio s puta i upitao ga: ,,Kuda do đavola ideš?” Kapetan je koristio ružnije reči, ali za potrebe ovog bloga naći ćemo za shodno ulepšati ih, uz pretpostavku da budisti ne govore mnogo ružne reči.
Ovaj mu je odgovorio: ,,Ne znam, pitaj konja!”. Da i moja i Majkova faca (i Vaša verovatno dok čitate ovo) je tog trenutka bila, najmanje rečeno zbunjujuća…
Pojasnio je onda ovu budističku besedu kapetan s rečima:
,,Konj predstavlja sve naše strahove i traume, i naveo nas je da trčimo okolo 100 na čas, do trenutka kada ne možemo da odgovorimo ni na prosto pitanje. ,,Kuda ideš? Kuda ideš?”, upitao je još jednom Majka.
Odredište
Možda je to pravo pitanje koje treba da se zapitamo pre nego što ikuda krenemo. Pre nego što krenemo da prihvatamo tuđe spiskove, da precrtavamo tuđe ciljeve, da ispunjavamo očekivanja okoline, da izgaramo u sopstvenoj koži…
Možda samo treba da se zapitamo kuda idemo. A kada na taj odgovor dobijemo pitanje možda je najbolje da malo sednemo. I neko vreme ne idemo nikuda, pa kad se skupi u plućima dovoljno vazduha, duboko uzdahnemo i krenemo ispočetka, po ono po šta smo ovde došli.
Jer niko neće živeti našu priču umesto nas, ili bar ne bi trebalo… I nikome našu priču ne treba da namećemo, jer svako od nas ima slobodu da bude šta on želi.
Za svakog je dobro, što je sada tu na tom mestu. I toga treba da se setimo kada bismo druge prepravljali, savetovali i ispravljali da budu po našoj meri. Jer baš zato što je tebe nekad neko napravio po njegovoj meri, i ti danas krojiš druge ne bi li tebi odgovarali. Pusti, to je njegov put. Samo budi tu.
Bitno je da odlučimo na vreme kakav želimo da nam se život dešava. Da ne živimo tuđe zamisli, da ne živimo sreću i sigurnost tuđih života, i osetimo se tesni tu, u svojoj koži…
Odgovore bismo trebali potražiti u sebi, ne od drugih… Od drugih možemo naučiti zaista mnogo, na tom nam putu mogu biti vodilje I učitelji ali ono što zaista želimo moramo napraviti sami.
Sklad
Živeti u balansu već je postala izlizana floskula, ona koja se meni provlači kroz glavu poslednjih dana jeste živeti u skladu sa sobom. Sklad emocija, misli i osećanja. Kao što i u nama postoji više nas, potrebno je sve te ličnosti pomiriti i iz svake izvući zajedničku želju, smisao, svrhu postojanja. Njihove ciljeve ujediniti i sve što nam se čini kontradiktorno razmrsiti…Jer, nekad nam se samo čini.
Karte su podeljene
Život se dešava, dat nam je takav kakav je, karte su podeljene, nekome rođenjem, nekome oduzimanjem, cepanjem, savijanjem… Neko je dobio toranj od karata koji smo pravili kao mali pa mu je neki vetar života oduvao i pogubio ih… Dok je neko dobio jedva jednu, dve, tri… A za nekoga je bio tu čitav špil. Na nama ostaje kako ćemo igrati, kakve poteze vući I šta od istih napraviti…
Ništa nije nepromenljivo
Zato ne treba da nas brine konačnost, jer u biti ništa nije konačno.
Ni to osećanje.
Ni taj čovek.
Ni ta svađa.
Ni taj posao.
Ni taj stan.
Ni ta dijagnoza.
Sve može da se promeni i mora. Sve se stalno menja i ako se ne snalaziš još na tom putu, okej je. Promeniće se, ili ćeš ti morati da preduzmeš nešto ili će nešto preduzeti tebe. Možeš da čekaš, možeš da se svom silinom zaletiš iz petnih zila i sa tom željom u srcu napokon nešto uradiš. Jer ona tinja. Ako ti nije lepo tu, menjaj…
Istina, velika je verovatnoća da ćeš fulati, kako ćeš ikad uspeti ako ne bez greške.
Život se dešava i prolazi, učini da se on dešava što lepše.
Lekciju zvanu – ništa nije konačno nisam izvukla iz uspeha, već iz neuspeha, koji su isprva izgledali kao neuspesi a zapravo sam zbog njih danas tu gde jesam, zbog njih vam pišem, i zbog njih danas s ovom lakoćom, bez straha od grešaka, od konačnosti dišem.
Živi život vredan življenja
Živi za vrednosti koje za tebe jedino imaju smisla, stvori ih, sagradi i čuvaj, daj im pažnje. Nedavno mi je jedna nova poznanica rekla: ,,Čemu daš pažnje to raste.’’, iako sam odgledala par desetina videa na temu fokusa, tek sad je kliknulo.
Tako to ide, promena dolazi tek kad smo spremni, i ne brini se neće te zaobići.
