Svi mi imamo nekakve planove u svojim glavama kako bi trebao naš život da izgleda, i kako bi trebala naša država da izgleda i naša kuća i naš brak i naša deca i naš auto…
Vrlo često ne možemo da prihvatimo ponašanje naših prijatelja u određenim životnim situacijama, partnera koji neće da budu onakvi kakvim smo ih mi zamislili ili dece koja odbijaju našu poslušnost…
Toliko ozbiljno shvatamo te naše zamisli i planove da mora da bude baš tako kako smo mi hteli, kao da nam život zavisi od toga. Ljutimo se na one koji nam govore drugačije i opiremo se svim preprekama kojima nam život šalje uvereni u svoju snagu i hrabrost nakon svake savladane prepreke.
Kada malo bolje razmislite, nije li to samo u našim glavama? Ili još bolje, nije li, zapravo, ono što nam se događa refleksija onoga što se događa u nama? Da je to stanje našeg unutrašnjeg sveta i otpora da prihvatimo ono što jeste ili naša stalna potreba da se žalimo na život ili druge? To se naš um malo igra sa nama.
Stanje čovečanstva: izgubljeni u mišljenju.
-Ekart Tol
Nisu ljudi otuđeni jedni od drugih nego su ljudi otuđeni od sebe i to isto je stanje čovečanstva.
Paradoksalno je zaista, ali potpuno tačno da, ako gledate na svet tužnim ili radosnim očima takav će nam biti i život i to zavisi od onoga što je u nama, isto važi i za bes, zadovoljstvo, ljubav, ljubomoru, zavist ili laž…
Znam, teško je prihvatiti da smo besni, pakosni, da lažemo sebe i sve negativne emocije, ali isto tako znam da istina uvek oslobađa.
U tom ogledalu, kada smo sami sa sobom, nema velikih svetskih moćnika, nema ni loše sreće ni sudbine, ni nevidljivih neprijatelja.
Tu smo samo mi i naš odraz u ogledalu i presek stanja, sagledavanje gde se tačno nalazimo i zašto smo baš tu i sa tim ljudima i prihvatanje da je to tako zbog naših prethodnih odluka.
To se, naravno, uvek može promeniti ako zaista težimo slobodi i spremni smo da preuzmemo odgovornost za sebe, svoj život i sve svoje odluke. Mnogo je važno da to uradimo bez kažnjavanja sebe zbog greški koje smo načinili, ljudi na ovim našim prostorima znaju da budu veoma surovi prema sebi. Svako greši, i svako ima svoj put, a greške su sastavni deo života bez kojih ne možemo ni napredovati. Oprostite sebi i drugima sve. Izađite iz tog kaveza u koji ste sami sebe zatvorili i nastaviti dalje, samo sada, promenite priču.
Vrlo jednostavno, zar ne?
Ili ćete nastaviti da budete zatvorenik vlastitih misli i živeti u imaginarnom životu koji se odvija samo u vašoj glavi?
Zamislite šta bi se dogodilo kada bismo samo jedan dan prestali da se opiremo i žalimo i prihvatili život onakav kakav jeste: nesavršen u svojoj savršenosti i uživali u današnjem danu i u svakom dahu i u svakom živom biću kojeg sretnemo dozvolivši mu da bude ono što jeste?
Neko će reći, lako je to reći, ali treba živeti pod tim uslovima, okolnostima, sa ovom državom ili sa ovim ljudima, u ovom kapitalističkom svetu koji pokreću pare i tako to. Probaj ti, kad si tako pametna, od čega ćeš da živiš, kako ćeš da zaradiš za hleb?!
Znam sve, i razumem, i opet ću reći da je to unutrašnja refleksija i naravno, vaša realnost, ali kada se promenite iznutra i spoljašnost drugačije izgleda, nije savršena nije ni to neki raj, samo je drugačija. Ništa ne možete da izgubite ako pokušate, zar ne?
Ne leži hrabrost u perfekciji, u pobedi, niti u neranjivosti, nego u apsolutnoj ranjivosti. Niti je hrabrost u opiranju, čvrstini i oštrini, nego u predavanju.
Kako vam ovo zvuči?
Biti istovremeno senzitivan, ranjiv, strastven i hrabar nije kontradiktorno. To je veliki dar.
Koliko napora je potrebno da prestanemo da se žalimo, nego da preuzmemo odgovornost za svoj život?
Jedna od najvažnijih životnih mudrosti koju sam naučila je upravo to: kako se nosiš sa planom B? Šta radiš kada stvari nisu onakve kako si ih zamislila?
A nikada nisu onakve kako ih zamislimo, realno, zar ne? Kako se nosiš sa tim kada ništa ne ide po tvom planu? Kako se nosiš u nemogućim i nepodnošljivim situacijama? Ili najteže lekcije, kako se nosiš sa svojom porodicom?
Evo, sada smo svi zajedno u istom problemu sa pandemijom i ovim novim virusom, i ne možemo da utičemo, ne zavisi ništa od nas, ali je važno kakvi smo mi. Da li na ovaj problem dosipamo strah ili ljubav?
Šta mislite? Ni u jednom slučaju nećemo rešiti problem, jel da? Samo je razlika u tome kakav će nam život biti za to vreme reagujući iz pozicije straha ili ljubavi. Ogromna razlika.
Ponekad je deset godina potrebno da bi nešto naučili za jedan dan, i onda jednoga dana se probudiš i sve znaš. Kako se toga ranije nisam setila?
Zato ljudi kada napune 30 i neku počnu da kapiraju neke stvari, gde su, šta su i kakvi su ljudi postali. U tim nekim godinama odjednom zastanemo, pa počnemo da se pitamo. Planirali smo jedno, a ispadne drugo, a mi nećemo tako, nego drugačije, i opiremo se životu i žalimo na sve svaki dan, pa onda u silnoj borbi našeg ega i srca, negde na pola puta nešto pukne i onda nas pošalju kod doktora koji nam prepiše terapiju za pritisak, čir, gastritis… i mi mislimo tako treba, kao, sad sam u tim godinama, za terapiju.
Ili smo, kao toliko pametni i neshvaćeni, pa lutamo, tražeći da nas neko shvati, pa se još ošamućuju raznim opijatima i alkoholom u jurnjavi za sitnim zadovoljstvima i senzacijama nikako ne sazrevamo kao ljudi samosažaljevajući sami sebe jer nas niko ne razume, žaleći se na sudbinu ili šta već, ali sigurno nesposobnim da prihvatimo odgovornost za svoje odluke. Prespavamo život.
Da li je to tako lako?
Samo se treba prepustiti i prestati se žaliti.
Ili tako teško?
Ne verujte mi ni reč, nego probajte.
Ja, evo 8 godina nisam popila ni jedan lek i ništa me ne boli. Kada me život pošalje na selo, ja naučim da sejem baštu, kada sam izgubila „siguran“ posao naučila sam koliko mi malo, zapravo, treba, a kada me je vratio u porodičnu kuću, naučila sam da je lako biti mudar i sejati pamet po svetu, aj ti objasni mudrost tvojim najbližima.
Kada sam se naučila disciplini i prihvatila svakodnevnu rutinu uvidela sam lepotu u malim i običnim stvarima, i sasvim mi je komotno da prihvatim da jedino što sam danas uradila je to da sam disala.
Videti svet u zrnu peska, i nebo u divljem cvatu, držati beskraj na dlanu ruke i večnost u jednom satu.
– Vilijem Blejk
Zahvalna sam za sve. Šta će biti kasnije, ne znam, sutra, tek ne znam, ali dobro se osećam u tom neznanju, mada, moram da priznam da sam pomalo uvek u iščekivanju nečeg lepog, i to me raduje, a trebalo je doći do toga…
Nije to savršeno, ali je to potpuno druga dimenzija života u prihvatanju i prepuštanju, i apsolutnoj ranjivosti.
I da se razumemo, nisam ja sada tu doživela bog zna kakvo prosvetljenje, nemojte pogrešno da me shvatite, samo sam naučila način smanjim svakodnevne muke, a samim tim bolje živim. Jer 90% onoga zbog čega najčešće strahujemo se nikada ne desi, ali zato taj strah izaziva tegobe u nama, koje mogu da se magomilaju i puknu.
Još uvek ima raznih demona prošlosti koji mi se vraćaju, na primer, glupost uvek zna da me iznervira, i onda moram da odreagujem, teško mi da prećutim. Razlika je u tome što ja sada znam da se to javlja moja gordost, drugarica stara, pa se malo družim sa njom, šta ću, to su moje nedovršene životne lekcije, ima ih još mnogo, a imam i ceo život da se družim sa njima.
Jedino što sa sigurnošću mogu da kažem je da sam na putu ljubavi, za razliku od „prethodnog života“ kada sam bila na putu straha i držala se nekih principa i gorčine koja me je trovala i unutra i spolja.
Dobra vest je da nas naše telo i duša mnogo više vole i poštuju nego mi njih, pa se mnogo brže regenerišu i leče kada osete da smo se vratili frekvenciji ljubavi.
Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebao ništa drugo da radi.
-Duško Radović
