U središtu najjačeg pljuska, kišobran je dragoceno sredstvo.
One koji otvorenim prostorom koračaju putem životnih misija, kišobran će sačuvati suvim i omogućiti siguran korak tokom kiše.
Međutim, dešava se da ljudi nakon što pljusak stane, nastavljaju svoju šetnju širom otvorenih kišobrana. Iz predostrožnosti ili navike, nastavljaju koračati, nogu pred nogu, uz čvrsto stezanje drške iako je pljusak odavno ustupio mesto Suncu. I tako umesto da ih kišobran štiti od kiše, on uskraćuje prizor Sunčanog dana.
Koliko ljudi ovo isto čini koristeći strah, ljutnju, povišeni ton ili gard onda kada je potpuno bezbedno da sklope svoje kišobrane i upoznaju se sa mirom?
Koliko je ljudima teška reč, sumnja ili kritika postala navika, držeći se nje čvrsto poput kišobrana za vreme pljuska?
Verujem da za svakoga postoji doba kada je strah bio naš saveznik, ljutnja učitelj, a povišeni ton naš način dozivanja u pomoć.
Možda nam je sve navedeno u određenim okolnostima sačuvalo dostojanstvo i održalo nas bezbednim u moru ljudske surovosti. Možda nas je svojevrsna zatvorenost spasila od pljuska tuđih mišljenja, kritika i uvreda koje su krenule ka nama.
Ali sigurno je posle toga oblačnost nestala, a nedodirljivost više nije bila jedini uslov opstanka. Jer vremenom, umesto štita od spoljašnjih napada, taj kišobran nas sprečava da svet ponovo bude bezbedno mesto u našim očima.
I tada se ne postavlja pitanje da li je Sunce pravde osvanulo, već da li smo mu dopustili da nas ogreje ili se još uvek vešto skrivamo?
Slutimo kako je iznad nas samo tama i ljudska nepravda i svaki put kad nam se ukaže potencijala opasnost, nastavljamo da koristimo svoj štit iz revolta ili navike.
Ipak, važno je podsetiti sebe da:
Jednom doživljena nepravda ne znači nepravdu u svakom narednom iskustvu.
Jednom primljena kritika ne podrazumeva odsustvo budućih pohvala.
I jednom zadobijena povreda ne sme biti prepreke budućem poverenju.
Možda nam usled umora vremenom zadrhti ruka, pa se kišobran povuče u stranu, a zatim se prisetimo kakav je to osećaj pokisnuti. Možda i priznamo sebi da nije tako loše primiti povredu jer je to znak da smo dovoljno hrabri da svoja osećanja ne sakrivamo od sveta. A možda nam se dopadnu prizori pred nama, pa zaključimo da strah od potencijalnih opasnosti nije vradan dugotrajnog skrivanja od veličanstvene lepote.
Ako nas ipak strah uzme pod svoje, nastavićemo da vodimo rat uvereni da je u pitanju samo odbrana i tako se još više udaljavati od sveta i onog najgoreg, ali i najlepšeg što nam ume pružiti.
I što se više suprostavljamo, sve više imamo razloga za borbu. Pljusak svega što ne želimo ubrzano počinje i zaključujemo kako kišobran više nije dovoljan da nas zaštiti i tako pronalazimo privremen zaklon. Ne želimo da bilo šta loše dopre do nas. Ponestalo nam je i oružja kojima bi im protivrečili i polako shvatamo kako sva naša grubost samo dolazi iz prividne nemoći i straha.
A kako su u strahu velike oči, razlozi za grubu odbranu nam deluju žešći i učestaliji nego što zapravo jesu.
One koji priđu našem zaklonu kako bi ponudili pomoć, smatramo neprijateljima, a to je siguran znak da naš zaklon poprima obrise tamnice.
U tamnici, ne postoje objektivne opasnosti. Ništa što bi nas stvarno ugrozilo. Ni kiša, ni gromovi, ni strahote spoljašnjeg sveta. Dobijamo tek toliko hrane da opstanemo. Tek toliko prostora da budemo sigurni kako nismo zaboravili da se krećemo. I tek toliko svetlosti da se podsetimo da napolju postoji i nešto više od onoga što trenutno proživljavamo.
Ako nam je cilj bila potpuna sigurnost, sada je imamo. U želji da naš prostor bude bezbedan, učinili smo ga nepristupačnim poput tamnice. Ali ubrzo uviđamo da smo se potpunom zaštitom od svega što je loše automatski zatvorili i za dragocena iskustva. Predivne pejzaže. Ljude koji zaista pružaju pomoć, ne očekujući ništa zauzvrat.
I znanja, uz pomoć kojih bismo trenutnu situaciju okrenuli u svoje dobro.
Počinjemo želeti, makar na momente, da istrčimo napolje, a da nas ne dočeka sujeta. Sanjamo da će nas izbaviti oni koji čuju eho straha u našim napadima, nemoć u našem besu i šifrovani znak s.o.s između redova grubih reči.
Sve je jača želja da se oslobodimo tamnice koju nosimo sa sobom, toliko dugo da se obistinila. A tu magiju pripisujemo drugima. Drugima, čiji je jedini zadatak bio da nam prikažu ono što je u nama. Da nam pomognu da verodostojno preslikamo svoju unutrašnjost.
I kako uviđamo da smo mi i uzrok i posledica, želimo ih ovog puta odabrati svesno. Pa otključamo vrata ključem koji je sve vreme kod nas.
Primimo lepe reči kao poklon, a one ružne, ostavimo onome koji pokušava da ih daruje misleći da je to najbolje što može da pruži. I pokušajmo ga navesti da u dubinama sebe potraži i nešto mnogo vrednije od osude. A to je razumevanje, koje smo i mi pronašli u rudniku svoje duše onda kada smo mi sami bili ono jedino što nam je preostalo.
Primimo lepe reči kao poklon, a one ružne, ostavimo onome koji pokušava da ih daruje misleći da je to najbolje što ima da pruži. I pokušajmo ga navesti da u dubinama sebe potraži i nešto mnogo vrednije od osude. A to je razumevanje, koje smo i mi pronašli u rudniku svoje duše onda kada smo mi sami bili ono jedino što nam je preostalo.
Često nam baš tišini tamnice pomogne da shvatimo zašto smo gurali od sebe sve ono što smo mislili da ne želimo.
Tu imamo mogućnost da nastavimo u istoj kolotečini, istim pristupom samoodbrane od onih koji su odavno prestali i da pomišljaju na napad. Jer dobro nam je, sve dok preživljavamo. Na stranu to što može biti bolje, ako to bolje podrazumeva izlaganje opasnostima protiv koji mislimo da nemamo sredstava ni snage za odbranu.
Ali imamo i mogućnost da preispitamo ono u šta verujemo. Da oslušnemo realnost iz prikrajka. Da shvatimo da li se krijemo zato što opasnosti vrebaju, ili su imaginarne opasnosti samo opravdanje za naš život daleko od novih prilika?
Ovako smo jedina prilika koju imamo mi sami, što će nam pomoći da sebe bolje razumemo, svoj um otvorimo kako bi u njega sletela nova znanja ideje koje će nam pružiti više prostora, više hrane, više svetlosti. I uvide uz koje naš život iz životarenja postaje življenje, a naši naredni potezi ne nastaju samo kao inatan odgovor drugima.
Sada znamo da su ti “drugi” naši saveznici i da se ne branimo od njih, već od neželjenih delova sebe. A osvetljavanjem tih delova njihove spoljašnje manifestacije nestaju ili prelaze na našu stranu.
I slobodni smo da išetamo iz tamnice bez streplje od toga kako ćemo biti dočekani. Postaje nevažno da li je napolju Sunce ili kiša, jer su nam podjednako nedostajali i sada shvatamo kako se nositi sa njima. Znamo da je zrak Sunca vredan čitavog pljusak. A taj isti pljusak nije vredan tamnice u kojoj smo, zabrinuti, pokušavali da ga izbegnemo. ♥
Foto: Pinterest
