Ovog leta, u kom mnogi nisu u mogućnosti da letuju van svoje zemlje, ostalo nam je na raspolaganju jedino ono što se nalazi unutar nje. Nakon prvobitnog negodovanja, ljudi su brzo prigrlili mogućnosti koje im ostaju.
Srbija, ranije često sagledana iz ugla razočaranja sada nam budi zahvalnost. I ranije su se znale njene lepote, ali nikada nisu mogle parirati morskim plažama. Dobijala je pohvale, ali ostajala bez nagrade jer su prva mesta odlazila zemljama sa prestižnijim turističkim destinacijama, razvijenijom ekonomijom i morskim horizontom. Svi su težili ka njima, a onda odjednom, sve to postaje nedostupno. Shvatamo da nam ostaje jedino ono domaće – od prirode pa do hrane i smeštaja. I gle čuda, ljudi uočavaju da je ono što im je na raspolaganju sasvim dovoljno za odmor. Sasvim dovoljno lepo da se usreći esteta u njima. Sasvim dovoljno atraktivno u poređenju sa inostranim atrakcijama.
Sasvim smo dovoljni. I kao zemlja i kao pojedinci.
Vođena ovim razmišljanjem, pitam se: Da li je potrebno da nam se zabrani spoljašnji svet, da bi onaj u nama oživeo? Da li je neophodno da nam neko stavi veto na ono što želimo, da bismo pošteno uživali u onome što već imamo i na tom temelju sagradili svaki svoj san?
I šta ako nam neko zaista, najedanput kaže da ono što želimo, nikada nećemo imati? Ono ka čemu težimo i o čemu snivamo – nikada neće biti naše. Razočaranje ili olakšanje? Šta dominira u našim osećanjima?
Ništa što radimo za neko udaljeno sutra više ne vredi, jer to sutra garantovano neće biti onakvo kakvim smo ga mi zamislili.
Šta ostaje? Ostajemo mi, zajedno sa onim što je već u nama. Ostaju naši strahovi i naša moć da ih transformišemo za svoje najveće dobro. Ostaje odlučnost ili odlaganje da svoje talente iznesemo na svetlost dana.
Ostaje spremnost da se predamo lepoti trenutka jer je njegovo postojanje jedina garancija koju imamo.
Ovaj primer sa turizmom me podseća na situaciju u kojoj se, verujem, većinja čitalaca ovakvih tekstova povremeno nalazi.
Ljudi često teže da dohvate ono izvanjsko što im nedostaje. Teže da dohvate sredstva koja će im pomoći u daljem putu. Kao za inat, uvek smatraju da im je neophodno ono što im je nedostupno.
Kada bi nam zaista svaka pomoć spolja bila ukinuta, svaka granica zatvorena možda bi nam ono “ispred nosa” ipak bilo dovoljno lepo, dovoljno opuštajuće, dovoljno dovoljno?
Ako bismo odmah znali da ni na kakvu spoljašnju “pomoć” ne možemo računati, da li bi to ojačalo naše sopstvene snage?
Bili bismo prinudjeni da zavolimo svoje trenutne okolnosti kao jedine moguće. Kao da smo ih i sami birali. Možda bismo tada uvideli da nam je samo to i potrebno. I da je sasvim dovoljno za sreću. I da nam ono van granice nije neophodan uslov za radost, ali je svakako dobrodošao.
Svaki san kojem težimo nije loše želeti, ali je mnogo važnije zavoleti mesto sa kog o njemu snivamo.
Kada sve ono što želimo ne bi moglo da postane naša stvarnost, bili bismo prinudjeni da svet u svojim granicama obojimo radosnim bojama. Jer od sada samo tu prebivamo.
A možda se tokom vremena zahvalnosti za sada i ovde, granice prošire i korakom po korakom došetamo i do onoga što smo prvobitno želeli. Ali ovoga puta ne iz potrebe, već iz ljubavi ka otkrivanju daljnjeg i novog koje će naše zahvalno srce sada spremno dočekati kao svoju zaslugu.
Kada nam zatvore vrata ne moramo baš uvek da tražimo izlaz kroz prozor. Možemo ostati u svojoj kući, bez panike, i pospremiti je bolje. Pronaći zaboravljene stvari koje samo što nismo ponovo kupili. Pronaći ono što smo tražili izvan nas, a jedino je bilo potrebno da pogledamo u svoja četiri zida, ili još bolje u svoju površinu kože. Tako shvatimo da je mesto za koje mislimo da nam je dobro poznato, zapravo neistraženo. Da još bezbroj iznenađenja skriva svaki njegov kutak, možda i lepših nego što smo to sebi želeli odlaskom u neke dalje predele.
Svaki san kojem težimo nije loše želeti, ali je mnogo važnije zavoleti mesto sa kog o njemu snivamo. Možda to i jeste preduslov da se isti i ostvari: zahvalnost za ono što imamo već sada…
Zato, ne opirimo se onome što je ispred nas misleći kako je nedovoljno. Upravo nam prihvatanje istog pomaže da polazeći od onoga što imamo izvučemo maksimum i stvorimo ono što želimo. Jer u sebi i oko sebe uvek imamo ono za čime tragamo izvan sopstvenih granica. Kako na mikro, tako i na makro planu – sve što nam treba, već nosimo u sebi. I to je tako sjajna vest.
Fotografije: Irina Tatić
