Ovo je priča o jednom cvetu, koji je bio najlepši cvet na ovom svetu.
Zima je. Temperatura je ispod nule. Nad poljem se spustio beli pokrivač koji i dalje neprestano pada i obasjava proplanke čuvene Bjelasice. 6. januar je, svi su u kućama, proslavljaju Badnji dan. Trpeza puna posne hrane, čeka se Božić. Kad odjednom začu se neki čudan zvuk, svi poskakaše i izleteše u polje. Ishitrenim koracima krenuše ka mestu odakle odzvanja taj čudan cvileći zvuk. To mesto je bila jedna mala kućica u podnožju planine Bjelasice, puna toplih i ljupkih ljudi.
Polako uđoše, u tu kućicu jedan po jedan i imaše šta i da vide, jedan maleni cvet, rađa se. Cvet maleni, razplamsava svoje pupoljke svuda oko njih i počinje da cveta. Čudno zar ne? Napolju neprestano veje sneg, temperatura u minusu, a u kućici se rađa jedan mio cvet. To nije običan cvet. Taj cvet ima najlepše pupoljke, koji se pretvaraju u prelepi omotač koji svojom pojavom obasjava ceo taj enterijer u kome se nalazi.
Ubrzo, cvet poče da raste, i postade sve lepši. Ta graciozna lepota koja ga je krasila osetila se čak do susednih sela. Mnogi su je osetili, i pitali se kako je moguće da jedan cvet može biti tako lep, da jedan cvet ima sve što nijedan drugi nema, da jedan cvet tako milo zrači, da taj zrak u dušu zaranja.
Cvet nastavi da raste. Već je sad veliki. Jedne večeri, odluči se da se malo zabavi, i zaputi put obližnjeg sela na jednu igranku. Tu, naiđe na mnoštvo nekih čudnih likova koji ne liče puno na njega, osim jednog. Cvet ga ugleda i reši da mu priđe. Upoznaše se. Toliko tema za razgovor kao da se znaju ceo život. Toliko pogleda među njima, strasti, poštovanja. Došlo je vreme kad se cvet morao vratiti kući, oprostiše se.
U malenom krevetu, kraj prozora kroz kojeg je mesec navirao, leži cvet. Pokušava zaspati, ali ne ide, misli ne daju. Misli lete ka toj igranci, ka tom liku koji podseća na najlepši dar koji nekome može biti podaren. To je cvetov plavooki lik. Uskoro će, jutro, san nikako ne dolazi, cvet shvati, zaljubljen je. Šta treba sad raditi? Šta će reći drugi? Znam, reče cvet, reći ću svima, osećanja svoja kriti neću, ali prvo njemu moram reći to.
Ujutru kad je svanulo, cvet napisa pismo svom voljenom plavookom liku. U pismu je pisalo da se moraju odmah naći kod prodavnice u obližnjem selu. Nakon nekoliko sati, sretoše se. Cvet pun emocija, poče drhtati kao prut kad ugleda svog plavookog. Tako bi i sa njegove strane. Nije bilo potrebe išta govoriti, sve je bilo jasno iz pogleda. Poljubiše se.
Narednog dana, cvet reši da porazgovara sa svojim roditeljima. Pozva ih, sedoše na terasi. Nije znao zašto, ali cvet jedva dođe do daha. Kad uspe da uhvati prvi dah, reče im, želim se udati sledeće nedelje. Roditelji ga pogledaše onako čudno i otac mu reče: –za koga, za onog nesmajnika što živ dinar nema? -Da, tata, za tog nesmajnika, za mog nesmajnika. – odgovori cvet. –Nećeš se udati za njega, on nije tvoj nivo, ti si kćer imućne i ugledne porodice, ne zaboravi to – reče otac. Cvet zaplaka i pobeže u svoju sobu. Napisa pismo svom plavookom i posla ga.
Ujutru, kada je plavooki dobio pismo, pročita ga. Video je da će situacija biti teška, ali odluči se da otme svog cveta. Naredne noći, beše još jedna igranka, plavooki dođe sa svojom sestrom na njoj. Beše tu i cvet. Plavooki reče cvetu šta je naumio. Cvet, bez imalo okolišanja reši da pobegne zajedno sa svojim plavookim likom. Zakleše se da će braniti svoju ljubav večno. Plavooki odvede svog cveta kod sebe i počeše zajedno da žive. Kad su saznali cvetovi roditelji, bili su jako ljuti, ali su se na kraju pomirili s tim.
Nakon par godina cvet i plavooki lik dobiše svoje anđele, prvo, jednu malu lepoticu, a potom na svet stigoše još dve prelepe vile, i posle dužeg vremena još dva jaka džina.
Bilo ih je puna kuća. Ništa lepše. A onda svako na svoju stranu, udadoše se, oženiše. Na svet dođoše još njih 11 petlića, cvetovih petlića. Velika porodica. Puna graja dece. Svi kao jedno. A cvet uživa gledajući ih zajedno i zahvaljuje Bogu što ih ima. A oni, vole svog cveta, mnogo vole.
Nakon nekog vremena
Februar mesec 2020 godina, najteži mesec u godini plavookog, lepotice, vila, džina i petlića. Cvet se razbole. Beše nešto oko srca. Završi u bolnici. Počinje borba. U početku delovalo je kao da pobeđuje. Ali nije tako na kraju bilo. 13. februar, dan sunčan, lep, cvet nasmejan, pun vere, deluje kao da je siguran da će pobediti. Stiže veče, i nekako kao da je predosetio, cvet pozva svog prvog anđela da mu čuje glas. Pričaše dugo s njim. Kaže da je baš gladan i da nikad u životu nije jeo kao tog dana. Prekinu vezu. Prođoše dva sata od poziva, zazvoni telefon, krik, javljeno je, cvet je uvenuo. Srce ga je izdalo. To veliko srce. Velikodušno, puno ljubavi, nežnosti, osećaja, dobrote. Svi briznuše u plač. Nadali su se da će velikodušno srce cveta izdržati, ali tako ne bi.
Sutradan, graja ljudi, okupi se da isprati cveta u raj. Jer sigurno će cvet tamo. Nebesa mu se raduju. Koliko je to bilo ljudi, ne može se izbrojati. Svi su poznavali cveta i imali samo lepe reči za njega.
Dođe trenutak, plavooki, lepotica, vile, džinovi i petlići, poslednji put gledaju svog cveta. Gledaju i plaču, suza suzu stiže. Svi su oni ostali bez svog cveta. Cvet odlazi na bolje mesto da ih čuva i da brine o njima. Oni to znaju, ali ne mogu da se pomire da nikada više neće videti svog predobrog i premilog cveta.
Ostaju samo uspomene i sećanja koja nikada neće otići u zaborav!
Foto: srpskizurnal.com
Pročitajte i: https://www.originalmagazin.com/blog-kutak/prica-o-vinu/
